Održiva arhitektura čini temelj održivog stanovanja, a upravo održivo stanovanje predstavlja jednu od ključnih karika u smanjenju ugljeničnog otiska gradova, a time i cele države. Ipak, zemlje regiona tek započinju taj proces – malim, ali značajnim koracima ka uvođenju principa održivosti u temelje novih građevina.
Kako uskladiti ubrzani razvoj gradova, nove investicije i infrastrukturne projekte sa očuvanjem kulturnog i prirodnog nasleđa i savremenim zahtevima održivosti? Upravo o ovim pitanjima razgovarali smo sa Mirjanom Đurišić, v. d. generalnog direktora Direktorata glavnog državnog arhitekte u Ministarstvu prostornog planiranja, urbanizma i državne imovine Crne Gore.
Održiva arhitektura postaje ključna tema u savremenom graditeljstvu. Koje trendove u toj oblasti prepoznajete kao najznačajnije u Crnoj Gori i ka čemu težite u narednom periodu kada je reč o razvoju održivih praksi?
– U skladu sa proglašenjem Crne Gore ekološkom državom i njenim strateškim opredeljenjem za pristupanje Evropskoj uniji, uspostavljen je dosledan i integralan pristup održivom razvoju. Ovo opredeljenje je potvrđeno nizom međunarodnih obaveza, od Ženevskog protokola do Sporazuma o Energetskoj zajednici, usvajanjem Kjoto protokola, kao i pristupanjem ambicioznim ciljevima EU u vezi sa smanjenjem emisija i povećanjem energetske efikasnosti.
U tom kontekstu, ključan prekretnički iskorak u oblasti održive arhitekture ostvaren je 2016. godine uvođenjem obaveznog Elaborata energetske efikasnosti. Ovaj dokument je prestao da bude luksuz i postao je osnovni alat koji je sve aktere u građevinarstvu prinudio da se ozbiljnije pozabave pitanjem uštede energije, dajući konkretne pokazatelje kvaliteta zgrade. Kao najznačajniji trend sa zadovoljstvom ističemo sve širu primenu složenih fasadnih sistema sa visokim stepenom toplotne izolacije. Ovo je postao novi standard kvaliteta, kako u javnom sektoru, kroz projekte obnove i izgradnje škola i ustanova, tako i u izgradnji elitnih turističkih naselja, poslovnih objekata i hotela. Paralelno s tim, konstantno radimo na podizanju svesti investitora o dugoročnim benefitima energetske efikasnosti, što je dodatno podstaknuto jasnim regulatornim okvirom.
Naš krajnji cilj je da održiva rešenja postanu neizostavan, a ne dopunski deo svakog arhitektonskog projekta. Zbog toga je naša težnja u narednom periodu da ovaj trend unapredimo kroz još kvalitetnije regulatorne okvire i integralni pristup ostvarivanju nacionalnih ciljeva održivog razvoja.
Imajući u vidu da građenje fizičkih struktura u prostoru podrazumeva i integraciju društvenih i ekoloških problema u stvarne strukture, smatram da oblast planiranja i građevinarstva ima ključnu ulogu i odgovornost u ovom procesu. Upravo zbog toga stavljam akcenat na važnost pravilnog i zdravog pristupa u održivoj arhitekturi, jer kroz nju gradimo ne samo zgrade već i održivu budućnost našeg društva.
U FOKUSU:
- Švajcarska – uzor održivog urbanizma i zaštite prirode
- Trgovska gora – četvrtina veka otpora nuklearnom otpadu
- Kula Geneks – „pametna zgrada” pre digitalnog doba
Arhitektura današnjice mora da pronađe ravnotežu između estetike, funkcionalnosti i energetske efikasnosti. Koji je, po vašem mišljenju, recept za postizanje tog skladnog spoja u projektovanju i gradnji?
– Recept za taj sklad leži u integrisanom projektnom procesu, gde energetska efikasnost nije tek kasni dodatak, već osnovni dizajnerski parametar od samog početka. Kada se koncept energetske efikasnosti – kroz pravilnu orijentaciju, oblik, raspored otvora i izbor materijala – uvaži u najranijoj fazi, on se prirodno spaja sa estetikom i funkcionalnošću. Projekti koji optimizuju dnevnu svetlost i prirodnu ventilaciju značajno smanjuju zavisnost od veštačkih sistema, stvarajući uštedu koja je urođena u samom tkivu zgrade. Ključ uspeha je, kao i uvek, kolaboracija i saradnja. U smislu državnih institucija, odnosno donosilaca odluka, mora postojati međuresorna institucionalna saradnja i konstantna predanost i posvećenost procesu održivog razvoja. Ovde mislim na saradnju Ministarstva prostornog planiranja, urbanizma i državne imovine, koje se bavi oblastima planiranja i građenja, Ministarstva javnih radova, Ministarstva ekologije, održivog razvoja i razvoja severa, Agencije za zaštitu životne sredine i svih drugih relevantnih institucija, pa tek nakon toga na saradnju arhitekata, inženjera, neimara i investitora, koji moraju da rade zajedno od prvog dana, ali na temelju zdravih odluka državnih institucija po pitanju održivog razvoja, odnosno održive arhitekture koja je ujedno i ključni akter u smislu zdravog razvoja naše zemlje. Kada se svi ovi faktori i elementi usklade, rezultat nije samo ušteda energije već i autentična arhitektura visokog estetskog i životnog kvaliteta – arhitektura koja je istovremeno i lepša i pametnija. Konkretno, što se tiče pitanja održive arhitekture, nju ne treba shvatiti kao jednostavno „ozelenjavanje” ili postavljanje solarnih panela. Prosto moramo imati na umu da naše učešće u građenju struktura ostavlja neizbrisiv trag na zemlji.
Svaki izbor – svaka cigla, prozor ili greda – ima težinu. Ne možemo sebi da priuštimo da gradimo strukture koje troše resurse i guše planetu pod plaštom zagađenja. Održiva arhitektura nije hir; ona je neophodnost.
Gradeći na principima održive arhitekture, radi se na minimiziranju štete i, što je još važnije, na aktivnom negovanju životne sredine i povećanju kvaliteta života i blagostanja ljudi.
Rapidnom urbanizacijom i širenjem gradova, primena zelenih krovova u arhitekturi postaje ne samo ekološka potreba već i izraz kreativnosti.
Kada se govori o održivoj gradnji, neizostavno je pomenuti i adaptaciju na klimatske promene sa kojima se trenutno bori čitava planeta i gde je od suštinskog značaja stvaranje održivih i otpornijih urbanih sredina. Da bi se smanjio efekat toplotnih ostrva, potrebno je primeniti različite mere u urbanim prostorima, a jedna od njih je upotreba zelenih krovova i vertikalnih zelenih zidova. Pored toga što ova mera može značajno doprineti povećanju estetskih vrednosti objekata, istovremeno može značajno uticati na smanjenje potrošnje energije u odnosu na objekte sa klasičnim ravnim krovom.
Prateći trendove, kada je primena ovih rešenja u pitanju, u Crnoj Gori se trenutno priprema podzakonska regulativa kojom se uređuju standardi za planiranje stambenih naselja i turističkih kompleksa, kojim se, između ostalog, propisuju pravila za postavljanje zelenih krovova na objektima i stimuliše ova mera na način da se ove površine mogu u određenom procentu uzimati u obzir prilikom obračunavanja propisanog indeksa ozelenjenosti na parceli.
Posmatrajući stanje izgrađenog fonda u Crnoj Gori, šta biste izdvojili kao najslabiju tačku većine objekata i koje bi osnovne segmente trebalo prioritetno unaprediti?
– Najslabija tačka većine objekata, posebno onih izgrađenih u drugoj polovini 20. veka, jeste njihova energetska neefikasnost. Ove zgrade su pravi „propusnici” energije. Imaju minimalnu ili nikakvu toplotnu izolaciju, zastarele prozorske okvire i neefikasne sisteme grejanja. Posledica su enormni gubici toplote, visoki troškovi grejanja za stanare i povećana emisija štetnih gasova. Iz tog razloga se u prethodnom periodu jako puno radilo na termorehabi litaciji kao nacionalnom prioritetu, te je naš fokus da kroz fondove i podsticajne mehanizme ovaj proces učinimo dostupnijim građanima. Ovo nije samo stvar uštede već i poboljšanja kvaliteta života i zaštite životne sredine.
Pored problema sa energijom, crnogorske gradove, posebno primorske, muči i problem nagomilane izgradnje stambenih objekata koja je „progutala” veliki deo javnog prostora. Ovaj problem sa sobom nosi niz posledica, poput zagušenog saobraćaja i zabrinjavajućeg nedostatka kvalitetnih zelenih površina. Kao poseban problem nameće se i način rešavanja parking-prostora.
Pitanje parkinga se često rešava tako što se ispod cele parcele predvidi izgradnja podzemne garaže. Ovo za posledicu ima činjenicu da se platoi zgrada ne mogu koristiti za sadnju parkova i visokog drveća, jer korenje nema prostora za razvijanje – dobijamo čist beton sa minimalnim zelenim površinama.
Kao put napred, ističe se nasušna potreba za povratkom principima zdravog urbanističkog planiranja. Moramo težiti da preuzmemo postulate iz perioda jugoslovenskog socijalizma, koji su akcenat stavljali na funkcionalno zoniranje, zelene petlje, društvenu infrastrukturu, uz fokus na prostranstvo i svetlost. Blokovi su bili smešteni unutar zelenih prstenova, sa velikim parkovima, sportskim terenima i dečjim igralištima unutar samih stambenih jedinica. Cilj je bio omogućiti stanovnicima direktan pristup prirodi i rekreaciji. Zgrade su bile postavljene sa velikim međuprostorima, što je osiguravalo dovoljno sunčeve svetlosti i provetravanja.
Osnovni cilj je postizanje zdravog života i kontakta sa prirodom, čak i u gradskoj sredini. Upravo se ovi principi – poštovanje zelenih površina, stvaranja samodovoljnih kvartova sa infrastrukturom i planiranje na ljudskoj razmeri – danas prepoznaju kao vredno nasleđe kojem se valja vratiti u suočavanju sa izazovima prekomerne izgrađenosti i nefunkcionalnih gradskih sredina. Oni služe kao podsetnik da urbanizam nije samo izgradnja stanova već i stvaranje zdravih i humanih zajednica.
Naravno da naš zadatak nije samo replicirati prošlost, već je inteligentno iznova interpretirati. Grad budućnosti nije skup statičnih zgrada, već živi organizam koji diše i uči iz prošlosti, prilagođava se sadašnjosti i brine o budućnosti. To je pametno, zeleno i humano okruženje koje poštuje činjenicu da mi samo privremeno upravljamo prostorom koji će nas nadživeti. Tek kada shvatimo da smo mi čuvari, a ne vlasnici tog prostora, možemo početi da gradimo za generacije koje dolaze, na istinskom temelju održivosti.
Intervju vodila: Milena Maglovski
Intervju u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ODRŽIVA ARHITEKTURA
