Sunce i nekih 17 stepeni napolju toliko su nas mamili da smo nakon kratkog doručka i eksirane kafe brže-bolje vezali pojaseve i dali se na put.
Proteklih dana prilično smo se umorili od mnogobrojnih divljih deponija na međugradskim putevima u Šumadiji, pa smo se radovali što ćemo, barem na kratko, kroz prozor posmatrati nešto drugačiju sliku.
Iduću ka okolini Zaječara u posetu familiji, naša očekivanja bila su opravdana – po isključenju sa autoputa nismo zapazili nijedno smetlište (mada ostavljam mogućnost da mi je neko promaklo dok sam se sa trogodišnjakom ubeđivala oko vezivanja pojasa).
Visoke borove šume, čista priroda, čak i termoelektrana na biomasu pored koje smo prošli, upotpunili su ekološku sliku ovog područja, ali nas je na ulazu u Zaječar ipak dočekalo neprijatno iznenađenje.
„Nemoj mi reći da je ono divlja deponija!?“, oglasila se moja jača polovina dok smo po četvrti put pevali „Deda Mile ima farmu“, a onda nam je pogled ostao prikovan za planinu kesa i svekolikog smeća iako bismo najradije okrenuli glavu.
Nije kao da smo došli iz Norveške pa nam je ovaj prizor potpuno stran, ali nismo očekivali ovoliko nepoštovanje prema raskošnoj prirodi Zaječarskog okruga.
Idući oko Rtnja, na čijem se vrhu još uvek beleo sneg, ka jednom malom selu gde su nas čekali naši domaćini, idila je ponovo osvojila predeo. Delovalo je toliko čisto da je bilo teško poverovati da smo pre samo nekoliko minuta prošli pored najveće divlje deponije koju smo ikada videli.
Njive, neke obrađene, neke zaparložene, izgledale su savršene za organsku proizvodnju, a pred očima su već počeli da mi igraju vinogradi i voćnjaci koje ćemo jednog dana, nadam se, imati.
„Kakva divota“, „E, ovde treba živeti“, „Nigde smeća“ – bili smo oduševljeni!
Bogata trpeza kod familije okrepila nas je od višesatnog putovanja, a mi smo jedva čekali da čujemo detalje života u autentičnom srpskom selu koje, naizgled, ima sve što vam je potrebno da živite punim plućima.
Pa, skoro sve…
Kako smo se dotakli maltene netaknute prirode u želji da otkrijemo kako to da ovaj deo Srbije ne pati (ili se barem nama učinilo da ne pati) od boljke zvane „divlje deponije“, naš domaćin nam je otkrio da nije sve tako sjajno kao što izgleda.
I među njegovim komšijama ima onih koji šut i komunalni otpad odvoze na obalu rečice i u šume, mada većina pali svoje smeće verujući da je to bolja opcija od stvaranja deponija, a da time neće preterano zagaditi okolinu jer je reč o zanemarljivoj količini otpada.
Da li je problem u nedovoljno efikasnom odvoženju smeća iz zabačenog sela, manjku ekološke svesti i odgovornosti stanovništva ili nečemu trećem, ne mogu da tvrdim, jer je razgovor ubrzo skliznuo na mnogo prijatnije teme od otpada.
Ipak, gorko saznanje da se po udaljenim srpskim selima, koja predstavljaju sinonim mira i zdravog života, pale flaše od kućne hemije, medicinski otpad, gume i sve ono što može ugroziti zdravlje lokalnog stanovništva, otvorilo mi je vrata jednog novog ekološkog problema (kao da ih već nemamo previše).
Zašto se, u 21. veku, nekome najviše isplati da pali smeće i da li ćemo uspeti da sačuvamo delić čiste, netaknute prirode za kojom smo počeli da čeznemo kao za kiseonikom– to su pitanja sa kojima sam krenula nazad kući.
Milena Maglovski
