Kada pomislimo na najneistraženija mesta na planeti, verovatno zamislimo guste amazonske šume ili ledene prostore Antarktika. Međutim, prava granica nepoznatog nalazi se hiljadama metara ispod površine okeana — u mračnim, hladnim i ekstremnim dubinama Pacifika.
Tokom leta 2024. godine, tim istraživača iz Kine, u saradnji sa međunarodnim stručnjacima, zaronio je do neverovatnih 9.500 metara dubine, unutar Kurilsko-kamčatskog i Aleutskog rova, koristeći podmornicu Fendouže, jednu od retkih koja može da izdrži pritisak dubina većih od 10 kilometara. Ono što su tamo pronašli promenilo je naše razumevanje života na Zemlji.
Cvetajući život u carstvu mraka
U okruženjima gde nema ni traga svetlosti, gde je temperatura blizu nule, a pritisak dovoljan da smrvi podmornicu – procvetale su zajednice života. Ne, nije reč o biljkama, već o jedinstvenim organizmima koji preživljavaju zahvaljujući hemosintezi – procesu u kojem bakterije dobijaju energiju ne od sunca, već oksidacijom gasova poput metana i vodonik-sulfida.
Ovaj izvor energije dovoljan je da pokrene čitave ekosisteme. U ulozi nosećih vrsta, pojavljuju se cevasti crvi (frenulatni siboglinidi) koji žive u simbiozi sa hemosintetskim bakterijama. Njihove guste kolonije, ponekad dužine više kilometara, izgledaju kao podvodni vrtovi iz druge dimenzije.
Na dubini od 9.533 metra istraživači su pronašli aktivne izlive gasa i crne muljeve iz kojih vire hiljade crvenkastih cevastih organizama. Ovo je najdublje ikada dokumentovano mesto gde hemosintetski život cveta. U blizini su otkrivene i „Mrtva dolina” — polje napuštenih, verovatno uginulih zajednica, kao i „Koton polje” — živa zajednica sa bogatom faunom.
Ono što je iznenađujuće jeste raznolikost života: pored cevastih crva, pronađene su i školjke (najdublje ikada zabeležene), raznovrsni polihetni crvi, puževi, morski krastavci, amfipode i morske sase, a svaki organizam ima svoju ulogu u ovoj misterioznoj ekosistemskoj mreži.
Šta nam ovo otkriće govori?
Ovaj nalaz dovodi u pitanje dosadašnje pretpostavke o životu u ekstremnim uslovima. Dokazuje da život ne samo da može da opstane, već i da napreduje u ekstremnim okruženjima. Takođe, otvara nova pitanja: Koliko su ovakve zajednice česte? Kakva je njihova uloga u globalnom kruženju ugljenika? I — možemo li iz ovih neobičnih simbioza naučiti nešto što bi koristilo medicini, biotehnologiji, pa čak i potrazi za vanzemaljskim životom?
Dok posmatramo ove „podvodne oaze” na dnu sveta, jedno postaje jasno: život uvek pronalazi način.
Milena Maglovski
