Spalionice otpada kao pogrešan odgovor na krizu otpada i energije na Zapadnom Balkanu

Dok zemlje Zapadnog Balkana još uvek nisu uspostavile ni osnovne sisteme odvojenog prikupljanja otpada, sve češće slušamo kako vlade i investitori promovišu spalionice otpada kao „moderno rešenje”, „zelenu energiju” ili čak deo cirkularne ekonomije. U Podgorici, Crnoj Gori se najavljuje

postrojenje za energiju iz otpada od 50 MW, u Bosni i Hercegovini se razvijaju planovi za kospaljivanje otpada u termoelektranama, ali i nove spalionice u Zenici, Bosanskom Petrovcu, Sarajevu, Mostaru, a slični projekti su poslednjih godina problematično realizovani u Albaniji i Srbiji.

Opravdanja su uvek ista: region ima problem s otpadom, region ima problem s energijom, pa će spaljivanje navodno rešiti oba problema odjednom. Međutim, upravo suprotno, spaljivanje otpada preti da produbi i krizu upravljanja otpadom i energetsku zavisnost regiona.

Studija CEE Bankwatch mreže „Trendovi spaljivanja otpada na Zapadnom Balkanu za potrebe proizvodnje električne i toplotne energije” pokazuje da je reč o tehnički, finansijski i ekološki rizičnom modelu, koji je sve manje usklađen sa zahtevima Evropske unije, kojoj svi težimo.

Spaljivanje otpada znači spaljivanje resursa i ne predstavlja cirkularnu ekonomiju

Jedna od najvećih zabluda i opasnih narativa koje promovišu zagovornici spaljivanja otpada jeste da spalionice navodno doprinose cirkularnoj ekonomiji. Ova tvrdnja je ne samo pogrešna nego suprotna osnovnim principima cirkularnosti.

Cirkularna ekonomija podrazumeva da se vrednost materijala zadrži što duže u sistemu, kroz prevenciju otpada, ponovnu upotrebu, popravku i reciklažu. Spalionice rade upravo obrnuto: one uništavaju materijale koji bi mogli biti ponovo iskorišćeni. Kada se papir, plastika, tekstil ili organski otpad spale, oni nestaju iz ekonomskog ciklusa. Umesto da budu sirovina za novu proizvodnju, postaju pepeo, emisije CO₂ i toksični zagađivači. Prava cirkularna ekonomija podstiče tretmane poput anaerobne digestije, koja iz biootpada proizvodi biogas i digestat (koji se koristi kao đubrivo), ili mehaničkog recikliranja, koje plastiku pretvara u nove plastične proizvode, dok spaljivanje predstavlja krajnji oblik linearnog procesa.

U fokusu:

• Zeleno finansiranje nije trošak održivosti, već put u ekonomiju budućnosti
• Gde je Srbija kada je reč o upravljanju hemikalijama
• Sektor OIE u Srpskoj između razvoja i regulatornih neizvesnosti

Paradoksalno je da se upravo u regionu sa gotovo nepostojećim sistemima selekcije otpada pokušava progurati priča o „cirkularnim” spalionicama. U većini zemalja Zapadnog Balkana otpad se i dalje dominantno odlaže na deponije, dok je odvojeno prikupljanje reciklabilnih materijala minimalno ili simbolično. Prema podacima iz studije, stopa reciklaže komunalnog otpada u Crnoj Gori iznosi svega oko 3,7 odsto, u Bosni i Hercegovini oko jedan odsto, a u Severnoj Makedoniji tek 0,3 odsto. U takvim uslovima, spalionica ne prima „preostali otpad” koji se ne može reciklirati (kako to nalaže hijerarhija otpada EU), već se u njoj spaljuje mešani komunalni otpad koji sadrži ogromne količine materijala koji su se mogli reciklirati, kompostirati ili ponovo upotrebiti.

Klimatska slika nije ništa svetlija. Spaljivanje komunalnog otpada emituje približno 1.700 grama CO₂ ekvivalenta po kilovat-satu, što je više nego termoelektrane na ugalj (oko 1.000 g CO₂e/kWh). Plastika na bazi nafte, koja čini najkaloričniji deo otpada, dodatno pogoršava klimatski otisak. Kada gradovi poput Beograda potpisuju ugovore koji ih obavezuju na isporuku 510.000 tona otpada godišnje za spalionicu u Vinči (iako je njen kapacitet 340.000 tona), oni se strukturno udaljavaju od reciklaže i kružne ekonomije.

Spalionica mora da „jede” decenijama

Jednom kada se izgradi spalionica otpada, ona postaje infrastrukturno sidro koje opštinu ili državu veže na više decenija. Ova postrojenja zahtevaju ogromne početne investicije, često između 100 i 150 miliona evra, kao u slučaju planirane spalionice u Podgorici, a njihova finansijska održivost direktno zavisi od konstantnog, garantovanog snabdevanja velikim količinama otpada.

To stvara bizaran podsticaj, pri čemu, umesto da se smanjuje količina otpada i podstiče reciklaža, operateri i lokalne vlasti primorani su da obezbeđuju sve veće količine mešanog ili predobrađenog otpada kako bi spalionica radila punim kapacitetom i vraćala uloženi novac. Ovaj fenomen „zaključavanja” (lock-in) znači da gradovi potpisuju dugoročne ugovore o isporuci, često na 20, 25 ili čak 30 godina, koji ih obavezuju na garantovane količine, čak i ako se u međuvremenu razviju efikasniji sistemi reciklaže ili smanji količina otpada efikasnim merama.

Posledice ovakvog pristupa vide se čak i u zemljama visokih ekoloških i društvenih standarda, poput Austrije, Švedske ili Švajcarske, koje su prije nekoliko decenija masivno investirale u spalionice i velike kapacitete za spaljivanje. Tako, na primer, u Austriji, u periodu od 2015. do 2021. godine, stopa reciklaže porasla je samo za 2-3 odsto, sa oko 58 odsto na 60,4 odsto, u Švedskoj, koja spaljuje ogromnih 1,3 do 1,5 miliona tona otpada koje uvozi iz inostranstva kako bi napunila svoje kapacitete spalionica, već godinama iznosi svega oko 27-35 odsto, daleko od ciljeva EU. Slično je u Švajcarskoj, kao jednoj od zemalja koja proizvodi najviše komunalnog otpada po glavi stanovnika, te je među liderima u udelu spaljenog otpada godišnje, nakon prvobitnog uvećanja stope reciklaže do 2010. godine, u poslednjih 10-15 godina ona praktično stagnira.

Ovi primeri jasno pokazuju da, jednom kada se spalionica izgradi, teško će se naknadno bilo koja vlada odlučiti na njeno gašenje pre isteka perioda otplate duga, čak i ako to znači odlaganje ciljeva kružne ekonomije i podrivanje sopstvenih zakonskih obaveza prema EU.

Ako države sa snažnim institucijama i razvijenim sistemima selekcije otpada nisu uspele da značajno pomere reciklažu nakon izgradnje velikih kapaciteta za spaljivanje, postavlja se logično pitanje: kako će to uspeti zemlje Zapadnog Balkana, koje tek treba da uvedu osnovno odvajanje otpada?

Nataša Kovačević

Tekst je celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ČISTA ENERGIJA