Evropljani će mesec jul pamtiti po razornim olujama koje su, pogotovo u njegovoj drugoj polovini, protutnjale i načinile ogromne štete prvenstveno u poljoprivredi, na infrastrukturi, automobilima, čupale drveće pa čak i odnosile ljudske živote.
Oluja koja se razvila 13. jula u Sloveniji trajala je preko 12 časova, zahvatila pet zemalja (između ostalog i Srbiju) i prešla put dug između 1200 i 1500 km. Ovu oluju svrstavamo u jednu od najduže živećih oluja praćenih u Evropi, piše za Klima101 Darko Savić, stručnjak za oluje sa Fizičkog fakulteta u Beogradu.
Još jedan rekord je oboren 24. jula kada je oluja pogodila italijanski grad Azzano Decimo u kojem je pronađeno zrno grada čiji je potvrđen prečnik bio čak 19 cm. Ovo je novi evropski rekord, a inače jako blizu svetskom rekordu (20,3 cm).
Ove oluje, za koje poslednjih dana možemo da čujemo da su superćelijske, nisu zaobišle ni Srbiju. Državni sektor za vanredne situacije, osiguravajuće kuće i pojedinci radiće nedeljama kako bi sanirali štete, a nečiji sezonski ili čak višegodišnji rad u poljoprivredi bio je uništen u roku od svega par desetina minuta pri prolasku jedne superćelijske oluje.
Pročitajte još:
- OLUJNI VETAR TESTIRA SOLARNU TEHNOLOGIJU: CEEFOR IZDRŽAO IZAZOV
- GRČKOM HARAJU POŽARI, DOK SU U REGIONU NEZAPAMĆENE OLUJE
- OLUJNO NEVREME NAPRAVILO PUSTOŠ U SRBIJI I REGIONU
Topao i nestabilan vazduh pun vodene pare je „gorivo” za superćelijske oluje
Superćelijske oluje predstavljaju poseban tip dugoživećeg olujnog oblaka koji zbog svoje specifične dinamike, a iz njenog naziva možemo i naslutiti, daje posebno intenzivne produkte kao što su jaki pljuskovi kiše, olujne vetrove, velika zrna grada, električna pražnjenja čak i tornada.
U južnom delu Evrope, a samim tim i u našim krajevima, duže vreme postojali su uslovi za formiranje ovih oluja kao što su veoma topao i nestabilan vazduh pun vodene pare koja predstavlja „gorivo” za oluje. Superćelijski oblaci su posebno zanimljivi zato što od svih tipova oluja oni su sposobni da najefikasnije troše ovo „gorivo”. Zbog toga su prethodnih nedelja ove oluje oborile i neke rekorde.
S obzirom na složenost klimatskog sistema i haotičnu prirodu olujnih oblaka, još uvek ne postoji konačan odgovor na pitanje uticaja klimatskih promena.
Problem se pre svega ogleda u činjenici da numerički modeli koji se koriste da simuliraju klimu i dalje koriste prostornu rezoluciju od nekoliko do par desetina kilometara, tako da olujni oblaci čije su horizontalne dimenzije reda veličine 10 km ne mogu eksplicitno da se simuliraju u klimatskim modelima. Trenutna aktuelnost u klimatologiji su modeli koji su sposobni za ovaj posao i koji bi trebalo u budućnosti da nam daju konkretniji odgovor na ovo pitanje.
Aktuelna tema istraživanja je – da li će klimatske promene izazvati češće oluje ovog tipa?
Međutim, ono što sada zasigurno možemo da kažemo je sledeće: planeta se zagreva, a za svaki jedan stepen Celzijusa u vazduhu će u proseku biti sedam odsto više vodene pare. To znači da će oblaci imati više „goriva” da potencijano načine štete. Kakav će biti režim ovih pojava u budućnosti, u smislu, da li će ih će se češće pojavljivati ili će biti intenzivnije ne možemo još uvek definitivno da kažemo.
Važno je razumeti da male promene u srednjoj vrednosti kao što je povećanje srednje temperature za jedan stepen, što je granica koju smo već prešli, izazivaju velike promene u ekstremnim vrednostima. Ovakvim epizodama se bavi teorija ekstrema u okviru statistike i predstavlja nauku za sebe. To i jeste osnovna odlika klimatskih promena, iako se neće „mnogo” toga promeniti u prosečnim vrednostima, značajno će se promeniti ono što se odlikuje ekstremnim pojavama.
Ekstremne vrednosti koje se ogledaju u toplotnim talasima i ekstremnim situacijama, kao što su epizode tropskih noći, već su pripisane klimatskim promenama tako da možemo očekivati u budućnosti slično kada su u pitanju i oluje, a naučni rezultati već pokazuju rastući trend kada su u pitanju udari vetra, veličina grada i električna pražnjenja.
Superćelijske oluje nastaju usled specifičnih kretanja vazduha i vodene pare
Zamislite da ste dobili izazov da što brže ispraznite flašu sa vodom. Ako flašu samo okrenete naopako voda će periodično teći, pa neće teći, pa će teći itd. Oni koji znaju za trik zarotiraće vodu u flaši na način da se u njoj napravi vrtlog tako da vodu koja teče napolje istovremeno zamenjuje vazduh koji teče u flašu. Drugi metod se pokazuje znatno bržim tako da zaključujemo da je i efikasniji.
Sličnu analogiju možemo primeniti i na posmatranje različitih vrsta oluja. Recept za formiranje bilo kog tipa oluja je praktično isti. Prvo, potrebno je da se vazduh u prizemlju jako zagreje, što je svakako bio slučaj prethodnih nedelja, a znamo da je topao vazduh ređi od hladnog, tako da takav zagrejani vazduh teži da se kreće naviše i za njega kažemo da je postao nestabilan.
Drugo, ako u tom vazduhu ima i dovoljno „goriva” odnosno vodene pare, postoje uslovi za stvaranje oluje. Naime, termodinamika nam kaže da svaki put kada se vodena para kondezuje u vodu ili kada se voda zaledi oslobadja se toplota, a to su procesi koji se svakako dešavaju u oblacima, tako da razvoj oluje dobija dodatni impuls.
Pitanje koje se postavlja je da li oluja može energiju, koju ima na raspolaganju, efikasno da iskoristi da proizvede sve one štetne produkte koje smo ranije pomenuli? Upravo odgovorom na ovo pitanje pravimo razliku između jednoćelijske, višećelijske i superćelijske oluje.
Kod jednoćelijske oluje razvoj se odvija na sledeći način: pojavljuje se uzlazna struja, u njoj se stvaraju kapljice vode i kristalići leda, a zatim u nekom trenutku u istoj oblasti se pojavljuje silazna struja sa padavinama koja slabi već postojeću uzlaznu struju. Na ovaj način oluja prekida sopstveni razvoj i gasi se. Ceo životni vek ovakvog oblaka je oko sat vremena. Višećelijske oluje se sastoje od većeg broja pojedinačnih ćelija koje se mogu orjentisati jedna u odnosu na drugu tako da efikasnije troše raspoloživu energiju i samim tim da traju duže.
Superćelijske oluje imaju jednu osobinu koju druge oluje nemaju. To je jako skretanje vetra sa visinom. U tom slučaju formira se takva struktura da su uzlazna struja, koja rotira, i silazna struja prostorno razdvojene. Takva struktura omogućava neprekidan dovod „goriva”, tj. vodene pare, odozdo i izlučivanje padavina u silaznoj struji na drugom mestu, a da se ova dva procesa međusobno ne suprotstavljaju. Oluje koje se formiraju na ovaj način mogu da žive jako dugo (više časova), da nanesu ogromnu štetu, a energija koju imaju je reda veličine jedne atomske bombe.
Ceo tekst pročitajte ovde
Izvor: Klima101
