Reciklaža otpada u Srbiji, mogla bi više da zaživi kada bi se poboljšala zakonska regulativa za njegov tretman, kaže u razgovoru za Novu ekonomiju Marina Tucović iz Ženskog centra u Užicu, koji se, pored ostalih aktivnosti, bavi i reciklažom tekstila.
“Naš cilj je pre svega bio da zapošljavamo žene sa invaliditetom ili žene koje nisu konkurentne na tržištu rada, ili su pretrpele neki oblik nasilja. Postali smo prepoznatljivi po korporativnim poklonima, promo torbicama, cegerima, jer različite vrste tih torbi mogu da budu od potpuno recikliranih materijala. Od jedne bluze, možete da sašijete jednu torbicu, jednu lutku, kecelju ili nek drugi proizvod”, kaže menadžerka Ženskog centra u Užicu.
Prema rečima Marine Tucović, Ženski centar u Užicu trenutno je prešao dve trećine puta u razvoju reciklaže.
Njihovu proizvodnju bi zaokružila proizvodnja recikliranog vlakna, jer posluju u sistemu cirkularne ekonomije.
“Nije poenta da mi sad skupljamo taj otpad i da se on spaljuje. Spaljivanje otpada, trenutno je jedina mogućnost u Srbiji, to jeste zakonsko rešenje, ali tim gubite mogućnosti ekonomske valorizacije tekstilnog otpada kroz proces reciklaže”, objašnjava Marina, koja je po struci tekstilni inženjer.
Za reciklirano vlakno međutim, potrebne su veće investicije i posebna oprema, a za to su se već obraćali nekim investitorima.
“Zvučna, toplotna izolacija, mnogi geotekstili, tekstilne podloge u hortikulturi upravo nastaju od tekstilnog vlakna niže kategorije. Zato je reciklaža tekstila u tom kontekstu vrlo interesantna”, kaže Marina i podseća zašto je reciklaža bitna.
U prilog toj tezi, ona podseća da se četvrtina pesticida na svetu troši upravo na poljima pamuka.
Pročitajte još:
Takođe, tekstilna industrija je vrlo agresivna, oslobađa veliki procenat štetnih gasova, kao i veštačkih vlakana koja su nastala kao derivati nafte.
Prema Marininim rečima, tekstil čini četiri do pet odsto ukupnog otpada, veoma je kabast i teško se razgrađuje.
Nedostaju preduslovi
U reciklaži, međutim, ne mogu da se koriste sve vrste tekstilnog otpada, pa je prema rečima naše sagovornice neophodno stvoriti preduslove u smislu njegove selekcije.
“Postindustrijski otpad je izuzetno dobar za reciklažu, jer kod komunalnog otpada nemate jasnu strukturu. Kada dobijete odevni predmet, ako na njemu imate tačnu oznaku, to je jedini način da ga vi negde sortirate”, kaže Marina Tucović.
Prema njenim rečima, jedan deo problema u razvoju reciklaže je nezainteresovanost investitora, jer je profit neizvestan, barem kada se reciklira tekstil, papir ili staklo.
Uloga regionalne deponije
Marina Tucović kaže da ih interesuje i saradnja sa Regionalnom deponijom Duboko u Užicu, u kojoj, za sada, prema njenim rečima, postoji samo linija za razdvajanje otpada.
“Na određeni način, oni tu odvajaju različite sirovine koje imaju mogućnost da se dalje obrađuju u procesu reciklaže, dok ove druge, koje su u mešanom otpadu idu direktno na telo deponije”, naglašava Marina i objašnjava da je tekstil lakše obrađivati ako je odlagan u suve kontejnere.
Regionalna deponija u Užicu pokriva još devet opština Zlatiborskog okruga, kao i Grad Čačak.
Prema poslednjim istraživanjima, Srbija na deponije baca 60 miliona tona smeća godišnje, što je 95 odsto ukupnog otpada, saopštio je Republički zavod za statistiku.
Izvor: Nova ekonomija
