„Svakog dana svako od nas iz kuće izbaci prosečno 0,8 kg otpada. Godišnje, to je između 320 i 350 kilograma po glavi stanovnika, ili oko 1,2 tone po četvoročlanoj porodici“, iznela je zabrinjavajuće podatke Kristina Cvejanov, direktorka Ekostar paka, na početku susreta „Kažem NE jednokratnoj plastici“.
Kulise otvorenog prostora Marsh u Beogradu, gde je 15. novembra upriličena druga po redu eko-čajanka, bile su nešto izmenjene.
Učesnice događaja, u organizaciji Miksera i UN Women Srbija, bile su okružene plastikom koji su odbacile u svojim domovima i kancelarijama u toku prethodne nedelje. Milja Vuković, administratorka Fejsbuk grupe Za manje smeća i više sreće – Zero & Low Waste Serbia, im je sopstvenim primerom i korisnim savetima pokazala da tu količinu plastike mogu da svedu na apsolutnu nulu – i to bez naročitog odricanja. Ukoliko, pak, zbog bilo kog razloga, nisu spremne da u potpunosti „penzionišu“ svoju kantu za đubre po uzoru na Milju, dovoljno je da otpad smanje u skladu sa sopstvenim mogućnostima.
„Savremen način života, tempo i zahtevi koji se nalaze pred današnjim čovekom ne dozvoljavaju radikalnu promenu“, objasnila je Kristina prisutnima.
Prema njenim rečima, ne bi trebalo da se vratimo u kameno doba, već da prigrlimo cirkularni princip ekonomije. „Osim toga, stvaranje kritične mase koja odjednom odbija da kupuje proizvode koji nisu ekološki, nateralo bi i proizvođače da se ponašaju drugačije, da razvijaju proizvode koji odgovaraju novim težnjama“, istakla je Kristina.
Kao stručnjak u oblasti reciklaže, ona se osvrnula i na tzv. „green washing“ – problematičan mehanizam velikih kompanija da svoje poslovanje kupcima prikažu zdravijim po okruženje nego što zapravo jeste. Kao primer je navela „green dot“. Ovoj tački, nalik na jin-jang simbol, potrošači neretko pripisuju reciklabilnost ambalaže na kojoj stoji ili smatraju da znači da je pakovanje proizvedeno od recikliranih matrijala. To je, međutim, netačno. „Green dot“ samo obaveštava kupce da je kompanija za tu ambalažu platila prava korišćenja znaka i izmirila obavezu plaćanja naknade za ambalažu.
Kristina je okupljenima predočila i niz drugih zanimljivih informacija, pa su tako saznale da u Srbiji postoje dva postrojenja za reciklažu tetrapaka, ali da se recilklira samo industrijski zato što onaj iz domaćinstava zbog prljavštine brzo izgubi svoja svojstva.
Napomenula je i da stručnjaci i dalje nisu sasvim sigurni da li su neke vrste plastike štetne po ljudski organizam zato što se većina ponaša kao celuloza – nesvarljiva je. Zajednički su se prisetile i da, pored odeće, Kinezi od nje prave čak i pirinač.
Nakon Kristininog izlaganja, usledila je kratka Miljina obuka koncentrisana upravo na težnju za manje smeća i više sreće. Učesnice su primetile da najveći udeo u đubretu koji su akumulirale tokom sedam dana ima – pakovanje. Flaše za vodu, sok, mlečne proizvode, kese, kutije za kozmetiku i hranu za poneti… predstavljaju tek deo ambalaže koja je bila prostrta u podu i imala istovremeno i svrhu otrežnjenja i upozorenja za prisutne žene.
Milja je najpre naglasila da je plastični otpad tek jedan aspekt urušavanja naše planete. „Jeste li se zapitale odakle dolazi naša hrana, kakav je naš transport, odakle dolazi naša garderoba? Sve su to naši izbori! Moramo da pokušamo da preuzmemo odgovornost za to što radimo, da priznamo da globalno društvo ima problem i da uložimo kreativni napor. Gotovih rešenja nema“, kazala je ona.
Pročitajte još:
Dok je u jednoj ruci držala jabuku, a u drugoj plastičnu flašu, ilustrovala je kako čovečanstvo već 80 godina uporno od odbačene plastike očekuje da se ponaša kao da je ona prirodnog porekla.
Uprkos tome što bi neko prelazak na život bez otpada predstavljao izazov i komplikaciju, možda čak nepotrebnu, Milja ga predstavlja kao radost. Predmeti koje je donela poput tupfera od tekstila i paste za zube iz kućne radinosti su deo njene svakodnevice.
Okupljenima je pokazala i šampon u obliku sapuna. Naizgled obična stvar, donosi joj višestruku sreću – em kupujem sam proizvod, em podržavam lokalnog zanatliju, em ne donosim kući pakovanje koje posle šaljem na deponiju.
Sličnih „Miljinih radosti“ je na pretek! Voskirane pamučne krpe umesto prijanjajuće folije, salvete od stare posteljine koje se uz rastvor vode i nekoliko kapi eteričnog ulja vrlo lako transformišu i u vlažne maramice, biorazgradivi truleks… Milja takođe ne napušta kuću bez višekratne boce za vodu, čaj ili kafu, sopstvenog pribora za jelo, kao ni bez cegera i malih vrećica za robu iz rinfuza.
Priznaje da je povremeno začuđeno pogledaju kada u prodavnicu donese svoju posudu, ali da većina ubrzo pozdravlja njene navike. Na kraju druženja, dvadesetak dama je potpisalo „zakletvu“ da će se barem od 23. do 30. novembra odreći plastike, a organizatori su ih opremili i nekim rekvizitima koji će im biti neophodni.
Sa ciljem da se proširi svest o zagađenju plastikom i da se trajno promene štetne navike, njima će se priključiti i kafići i klubovi u Cetinjskoj 15.
