Sijalice i baterije su opasan otpad što znači da ne bi trebalo da ih bacamo u kontejner sa komunalnim otpadom. Međutim, problem je to što organizovano sakupljanje baterija i sijalica ne postoji u Srbiji pa građani ne znaju šta da rade sa njima kad stignu za zamenu, tako da najčešče završe u kanti za smeće.
S ciljem da se unapredi sistem upravljanja ovim vrstama otpada pokrenut je projekat „Povećanje stope reciklaže baterija i sijalica u Republici Srbiji“ koji realizuju Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju-GIZ i kompanije Božić i sinovi i E-reciklaža, u partnerstvu sa Nacionalnom alijansom za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i Udruženjem reciklera Srbije.
Prema propisima, lokalne samouprave su zadužene za prikupljanje sijalica i baterija od stanovništva u posebnim kontejnerima. Takođe, treba da ih preuzimaju i trgovci ovim proizvodima i da ih predaju sakupljaču ili licu koje vrši skladištenje i tretman. U praksi ovo nije zaživelo već se baterije i sijalice mešaju sa ostalim otpadom iz domaćinstva.
Finansiranje izvoza baterija
Sakupljačka mreža nije razvijena jer država ne daje podsticajna sredstva za izvoz baterija, a izvoz košta. To znači da onaj ko sakupi baterije treba da misli kako će da finansira izvoz u EU.
„Baterije dobijamo sakupljanjem od fizičkih lica, od pravnih lica i sakupljača. Veliki broj baterija se generiše iz samog procesa tretmana odnosno kada u reciklažni centar stignu mali kućni aparati, igračke i sl. S obzirom na to da u Srbiji nema postrojenja za tretman baterije izvozimo ih na konačno zbrinjavanje u Nemačku. Kada je u pitanju sakupljanje baterija iz domaćinstava postavlja se pitanje ko će to da plati? Ne postoji sakupljačka mreža, ne postoji model finansiranja odnosno podsticajna sredstva – rekla je Marija Pivnevi iz kompanije E-reciklaža, na panelu u oviru Mikser festivala na kome je projekat predstavljen.
Pročitajte još:
Pivnevi je ukazala da potrebno da se pronađe model finansiranja za baterije koje se prikupljaju od građana, a da je E-reciklaža spremna da proširi sakupljačku mrežu odnosno postavi kontejnere za građane, da radi na edukaciji i podizanju svesti o EE otpadu.
Ekološka taksa za baterije je uračunata u cenu proizvoda i plaćaju je građani prilikom kupovine. Taj novac odlazi direktno u republički budžet, ali se ne troši namenski tj. ne koristi se za zbrinjavanje ovih proizvoda kad postanu otpad.
Kapacitet za reciklažu 25 miliona sijalica godišnje
Kada je reč o sijalicama, malo je drugačija situacija – za ovu vrstu otpada postoji reciklaža u Srbiji, ali ne postoji sistem sakupljanja. Osim građana, generatori otpadnih sijalica su kompanije i institucije koje imaju veliki broj svetlosnih izvora u svojim objektima.
„Za jedan sat možemo da recikliramo 10.000 sijalica što je na godišnjem nivou oko 25 miliona sijalica. Statistika kaže da se generiše po stanovniku 1-2 sijalice, tako da su mogućnosti za tretman sijalica daleko veće. U okruženju nema ovakih postrojenja. Zašto da naša zemlja ne uzima taj otpad iz okruženja i Evrope i to naplaćuje, po istom principu po kojem izvozimo u EU otpad za koji kod nas nema postrojenja? Tako ćemo zaposliti svoje kapacitete, zaposliti ljude. Sijalica je laka, veliki problem što je kabasta, nema razvijene primarne selekcije pa se najčešće bacaju u kontejner – izjavio je na skupu Nikola Egić, direktor kompanije Božić i sinovi.
Egić je napomenuo da treba preispitati nadležnosti institucija, da zakonodavni okvir bude na najvišem republičkom nivou, a da se postavljanje reciklažnih dvorišta prepusti lokalnim samoupravama koje će biti finansijski podržane od nadležnih ministarstava.
Generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije Suzana Obradović istakla je važnost partnerstva za rešavanje problema u oblasti životne sredine. Dok je izvršni direktor Poslovnog udruženja komunalnih preduzeća KOMDEL Lazar Krnjeta je naveo da javna komunalna preduzeća rade samo onoliko koliko piše u lokalnim planovima i koliko ih opštine osnivači podstaknu.
Izvor: Udruženje reciklera Srbije
