Instalacija „Igra bez imena“ / „It’s not a game anymore“ ima dvostruki koncept i ilustruje aktuelne ekološke i sociokulturne probleme koji su pogodili prestonicu Srbije.
Sa jedne strane, elementi instalacije pričaju očiglednu priču prikazujući scenu seče i agresivnog orezivanja stoletnih stabala na Kalemegdanu, Ušću i Košutnjaku uz opomenu da ovakvoj igri (igra simbolizuje lakoću donošenja odluka pogubnih za grad) još nije dato ime.
Roze boja u ovom slučaju naglašava ironiju ispraznih obećanja i bajkovitih turističkih atrakcija koje se nude u zamenu za najveće blago jedne buduće „Zelene“ prestonice. Drugi koncept, „It’s not a game anymore“ prikazuje trenutnu žustru borbu za očuvanje nacionalnog identiteta koju, nažalost gubimo. Panjevi predstavljaju javne otvorene prostore ili objekte koji su neznanjem, nemarom, i pogrešnim vizijama oštećeni u poslednjih nekoliko godina, i koji u budućnosti neće biti u stanju da ispričaju istu priču koju su govorili našim generacijama.
Svaki rez načinjen testerom jednoumlja, i svaki uništiteljski potez gradskih čelnika, dovodi do potiskivanja kolektivne memorije i slabljenja povezanost ljudi sa gradom u kom žive.
Nakon svakog reza, i svakog izgubljenog objekta, javnog prostora, ili obeležja grada, naš grad je sve manje grad sa kojim smo povezani. A kada izgubi i poslednje drvo, stepenište i zgradu koji su nas podsećali na najlepše trenutke života, i kada i njih zameni beskarakterna gomila šuta, da li ćemo tada znati gde je nestao Beograd?
Izvor: Studentsko udruženje pejzažnih arhitekata
