Arhitektonski stil koji je obeležio drugu polovinu 20. veka, nastao iz potrebe za brzom obnovom gradova, oslanjajući se na sirovu snagu materijala i jednostavnost forme, poneo je naziv brutalizam. Prepoznatljiv, grub izraz ovog pravca često izaziva podeljena mišljenja – dok ga jedni smatraju sivim, surovim i hladnim, drugi ga vide kao moćan i socijalno osvešćen pravac u arhitekturi koji je obeležio jednu epohu. Postavlja se pitanje – u kakvom su stanju objekti te epohe danas i da li nova stambena gradnja ima potencijal da jednog dana izazove slične rasprave i emocije? O tome smo razgovarali sa redovnim profesorom Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Dušanom Ignjatovićem.

Estetika brutalizma česta je debata. Kako biste objasnili njegove ideološke i urbanističke principe?

– Period nakon Drugog svetskog rata obeležen je intenzivnom obnovom i izgradnjom novih delova, pa čak i čitavih gradova. Nakon početne faze, u kojoj su objekti građeni klasičnim tehnikama i materijalima, ubrzo dolazi do industrijalizacije procesa i primene savremenih metoda i materijala. Armirani beton pokazao se kao izuzetno pogodan za stambenu izgradnju, dok je estetika „natur betona” – koju možemo porediti sa tzv. brutalističkom arhitekturom nazvanom po francuskom izrazu „beton brut” – postala njen prepoznatljiv vizuelni izraz. Bazirane na principima Le Korbizjeove arhitekture ” zgrade su bile oblikovane kao čiste, kubične forme, lišene dekoracije, pri čemu se beton koristi ne samo za primarnu konstrukciju već i kao završni materijal na fasadama. Ideja industrijalizacije povezivala se sa napretkom i modernizacijom – vrednostima koje su se smatrale temeljem naprednog socijalističkog društva – dok je uniformnost arhitektonskog izraza samo potcrtavala težnju ka željenoj jednakosti besklasnog društva.

U tadašnjoj Jugoslaviji rešenja za nova naselja i ključne objekte nastajala su kroz sistem javnih konkursa, što je rezultiralo autentičnim ostvarenjima, prepoznatim i van granica zemlje. Uvođenje novih oblikovnih elemenata, tekstura i ekspresivne forme izdvajalo ih je iz standardne prakse i Istoka i Zapada. Eksperimenti u formi i materijalizaciji rezultirali su delima koja su postala simboli epohe i vredan deo graditeljskog nasleđa.

Koje su funkcionalne prednosti starih jugoslovenskih stambenih blokova, zbog čega i danas održavaju konkurentnost?

– Period brutalističke arhitekture neraskidivo je povezan s vizijama izgradnje novih gradova i transformacijom koncepta stanovanja. Raskid s tradicionalnim urbanim matricama oslanjao se na principe moderne, pri čemu se kao osnovna prostorna jedinica afirmisao otvoreni gradski blok. U ovakvoj matrici, s obiljem slobodnih i zelenih površina, formirane su „ćelije” stanovanja opremljene pratećim sadržajima – školama, obdaništima, mesnim zajednicama, kao i sportskim i rekreativnim objektima.

Iako su u početnoj fazi blokovi doživljavani kao prazni i bezlični delovi grada – spavaonice nove socijalističke klase – s vremenom se percepcija menjala. Neosporan urbani kvalitet, obilje slobodnog prostora, dostupnost parkinga, dobra organizacija stanova i njihova opremljenost učinili su da takva naselja postanu poželjna mesta za život. Povećana gustina stanovništva u centrima gradova, promena strukture stanovnika i rast cena nekretnina dodatno su doprineli konkurentnosti „socijalističke” gradnje.

U FOKUSU:

• Ekološki indeks – Novi parametar za zdraviji i zeleniji Beograd
• Digitalizacija je ključ za sigurnu i održivu distribuciju energije
• Crna Gora na putu održive gradnje

Kolika je razlika u energetskoj efikasnosti brutalističkih zgrada i da li novogradnja bolje stoji po tom pitanju?

– Potrošnja energije u zgradama zavisi direktno od njihove forme, materijalizacije, načina korišćenja – odnosno ponašanja stanara – ali i od stepena održavanja kroz vreme. Kada je reč o konceptu, objekti iz perioda socijalizma često imaju razuđene forme, što povećava površinu termičkog omotača, odnosno elemenata zgrade preko kojih dolazi do razmene energije (toplote) s okruženjem. Iako se to može smatrati nepovoljnom karakteristikom sa stanovišta energetske efikasnosti, takva forma u pravilu omogućava bolju osvetljenost stanova i efikasnije korišćenje prirodne ventilacije. Time se ublažavaju energetski gubici tokom grejne sezone, posebno imajući u vidu da se danas u letnjem periodu troši gotovo jednaka količina energije za hlađenje kao što se nekada trošilo za grejanje zimi.

Tadašnji standardi projektovanja značajno su ispod današnjih zahteva kada je reč o energetskoj efikasnosti, a dodatni problem predstavlja i propadanje tada korišćenih izolacionih materijala. Kao rezultat, ovakve zgrade troše znatno više energije u poređenju sa savremenim objektima. Prema podacima „Beogradskih elektrana”, zgrade iz ranijeg perioda troše između 10 i 30 odsto više energije od beogradskog proseka – gotovo dvostruko više u odnosu na zgrade građene po savremenim standardima.

S druge strane, potrošnja energije za grejanje predstavlja samo jedan od aspekata kvaliteta stanovanja – i on se, po pravilu, može unaprediti. Međutim, drugi, često važniji aspekti, kao što su prostorna organizacija, orijentacija ili struktura stambenog prostora, znatno se teže menjaju, iako se danas o njima daleko manje vodi računa.

Da li postoje konkretne akcije ili preporuke za unapređenje energetske efikasnosti starih zgrada, šta su najveći izazovi u tom procesu?

– Kada je reč o preporukama za unapređenje energetske efikasnosti, u Srbiji je urađen veliki broj istraživanja i publikovana je obimna literatura koja detaljno razmatra principe i mogućnosti poboljšanja energetskih performansi zgrada. Najobuhvatnije istraživanje sprovedeno je u periodu od 2010. do 2013. godine, kada je evidentirano oko 22.000 zgrada širom zemlje. Na osnovu tih podataka formirana je Nacionalna tipologija stambenih zgrada Srbije, u okviru koje je izvršena klasifikacija objekata prema starosti, urbanističkim karakteristikama, kao i volumetrijskim materijalnim karakteristikama.

Na taj način formirana je svojevrsna matrica karakterističnih tipova objekata, za koje su na osnovu tipične materijalizacije proračunate energetske performanse. Za sve tipove objekata predloženi su modeli unapređenja performansi – na standardnom i na poboljšanom nivou – koji obuhvataju unapređenje termičkog omotača, optimizaciju sistema grejanja i sistema pripreme sanitarne tople vode. Celokupan materijal je publikovan u monografiji koja je dostupna široj publici na platformi eeplatforma. arh.bg.ac.rs, kao i na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (stanovanje.gov.rs).

Na osnovu pomenutog istraživanja, razvijen je i napredni softverski alat, dostupan na sajtu eekalkulator.mgsi.gov.rs, koji korisnicima omogućava da simuliraju efekte unapređenja na tipičnim modelima zgrada. Upoređivanjem sa objektima sličnih karakteristika, korisnici mogu dobiti uvid u potencijalne energetske i ekonomske koristi planiranih intervencija. Sam postupak unapređenja performansi definisan kao energetska sanacija nosi sa sobom veći broj izazova. Neki od njih se ogledaju u tehničkim karakteristikama, što je za objekte „brutalističke” arhitekture naročito važno. Naime, pitanje kako adekvatno unaprediti zgrade materijalizovane u natur betonu, a pritom zadržati njihovu autentičnu pojavnost, predstavlja ozbiljan izazov – kako u pogledu tehničkih rešenja i izvođenja radova, tako i u pogledu troškova. Veliki broj ovih zgrada je značajnih gabarita i visine, što dodatno otežava proces energetske sanacije.

Intervju vodila: Milica Vučković

Intervju u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ODRŽIVA ARHITEKTURA