Naš sagovornik je gospodin prof. dr elektrotehničkih nauka Milenko Đurić, dipl.el.inž., ekspert uže naučne oblasti Elektroenergetski sistemi, profesor na Katedri za elektroenergetske sisteme Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na predmetima Relejna zaštita, Elektrane, Elementi elektroenergetskih sistema, Visokonaponska postrojenja i Digitalne relejne zaštite.
Prof. dr Milenko Djurić je aktivno učestvovao u formiranju Inženjerske Komore Srbije u periodu od 2003. do 2006. godine, a godinama je i član Republičke revizione Komisije, koja kontroliše tehničku dokumentaciju za objekte od značaja za Republiku Srbiju, pri Ministarstvu građevinarstva.

Dobitnik je Tesline nagrade za period 1999.–2002. koju dodeljuje Teslina fondacija i nagrade Đorđe Stanojević 2004. godine koju dodeljuje Elektroprivreda Srbije.

Profesor Đurić je nedavno posetio redakciju Energetskog portala i tom prilikom smo razgovarali o aktuelnom projektu na kom radi, održivosti i isplativosti investicija u energetska postrojenja poput obnovljivih izvora energije, kao i o problemima za realizaciju projekata.

EP: Da li se kod nas energija više troši ili više rasipa?

MĐ: Energija se baca i to najviše u građevinarstvu, na grejanje, npr. u objektima izgrađenim u socijalizmu od betona i stakla. Primer je Elektronski fakultet Univerziteta u Nišu koji ima ogromne holove sa staklenim zidovima koje je nemoguće racionalno zagrejati. Energetski efikasnim rešenjima u takvom objektu ostvarile bi se velike uštede energije i novca. Smatram da treba početi od prostih stvari kako bi se stvari sa potrošnjom i rasipanjem energije promenile; najpre edukacijom i nikako prisilom jer, siguran sam, da će ljudi prihvatiti određena rešenja kada vide njihovu korist. Mene su smatrali ludim kada sam davno kuću oblagao stiroporom. Danas je to jednostavno i opšte prihvaćeno rešenje za termoizolaciju objekata.

EP: Kako ocenjujete održivost investicija u postrojenja obnovljivih izvora energije u Srbiji?

MĐ: Dok god postoji “fid-in” tarifa, investicija u postrojenja OIE je isplativa. U suprotnom treba ubediti investitore da su projekti obnovljivih izvora energije isplativi, što je njima najvažnije, a ne prećutati detalje kako bi investicija izgledala bolja nego što jeste.
Nisam sklon da nešto hvalim osim ako i sam nisam ubeđen u to. Postoji mnogo nekritičnih priča na temu obnovljivih izvora energije. Isto tako, 99 odsto opreme koja se koristi za izgradnju tih postrojenja je iz uvoza, a izvoznicima i uvoznicima je u interesu da se projekti poput npr. vetroparkova realizuju. Oseća se pritisak spolja, izvoznika i uvoznika, koji preko svake mere hvale svoje proizvode jer se njima isplati da prodaju opremu za realizaciju projekata. Domaći proizvodi u projektima izgradnje energetskih postrojenja su uglavnom samo beton, temelj, bandera za osvetljenje i možda kablovi.

EP: Osim isplativosti koja je ključ svake investicije, značajna karakteristika postrojenja obnovljivih izvora energije je očuvanje životne sredine. Koliko je ekološki faktor važan u energetici?

MĐ: Proizvodnja energije iz obnovljivih izvora jeste ekološka proizvodnja, ali ja ne vidim zašto bi malena Srbija spašavala svet ako ni jedna velika Amerika nije potpisala Protokol u Kjotu za smanjenje emisije CO2, a najviše je uglja upravo u Americi i Kini. Osim toga, umesto izgradnje novih postrojenja OIE lakše je zatvoriti termoelektranu. Npr. samo u jednom proširenom bloku TE Obrenovac u sekundi se izbacuje 280kg CO2. Zagađenje koje proizvode automobili je sasvim zanemarljivo u odnosu na to. Čak i da se cela Srbija spali do temelja ništa se neće bitno zagaditi. S druge strane, i da se izgrade sve planirane male hidroelektrane one će proizvoditi manje struje od jednog agregata na Đerdapu. Što se isplativosti tiče, ipak je jeftinije da se napravi jedan veliki blok termoelektrane.

EP: Na uspešno realizovanom projektu kogenerativnog postrojenja “Velebit” u Kanjiži angažovani ste u energetskom delu projekta. Kako ocenjujete Vaš lični doprinos na projektu i značaj tog i drugih projekata kombinovane proizvodnje energije?

MĐ: Kogeneracija je primer dobre prakse za korišćenje postojećih resursa. Kod “Velebita” nije u pitanju zelena proizvodnja, ali manje zagađuje životnu sredinu nego što su to činile baklje, na naftonosnim poljima skoro četiri decenije, koje su direktno spaljivale kaptažni gas. Taj gas se sada tek nakon prečišćavanja dovodi gasnim motorima. Zato su izduvni gasovi motora manje prljavi od produkata baklji koje direktno sagorevaju gas iz naftnih bušotina. Baklje na naftnim poljima Srbije su loš primer gde je velika energija decenijama bukvalno bacana. Kogeneraciono postrojenje, kakvo je “Velebit”, proizvodi električnu i toplotnu energiju koristeći kaptažni gas koji ne može da se koristi u druge svrhe, a nalazio se na dohvat ruke. Zato je energija dobijena iz ovakvog postrojenja pristupačne cene. Mada je oprema za ovakvo kogeneraciono postrojenje gotovo u potpunosti uvozna, izgradnja takvih objekata je savim opravdana upravo zbog iskorišćavanja energije kaptažnog gasa koja se ranije bacala.

EP: Kako ocenjujete postojeće regulative u oblasti energetike i građevinarstva?

MĐ: Aktuelni zakoni i prateća regulativa su komplikovani i otežavaju realizaciju investicija. Najveći problemi javljaju se kod rešavanja imovinsko pravnih odnosa vezanih za parcele. Zemljišne knjige u velikoj meri nisu ažurirane. Zakone slične Zakonu o planiranju i izgradnji verovatno pišu pravnici i ekonomisti uz slabu saradnju sa ljudima tehničke struke. Zato se ti zakoni veoma brzo pokažu kao loši i veoma često se koriguju, menjaju i donose novi. U tim zakonima često se ne pravi razlika između objekata tipa zgrade i linijskih objekata kakvi su recimo dalekovodi i kablovski vodovi. To dovodi do znatnih troškova i velikog vremena potrebnog za rešavanje imovinsko pravnih odnosa pri projektovanju linijskih objekata. Znam nekoliko potencijalnih investitora u OIE koji su izgubili volju da realizuju investicije kada im je predočeno šta sve moraju da odrade od papirologije i koje ih sve opasnosti u smislu onemogućavanja izgradnje mogu snaći. Kada bi se našao neko pametan i voljan da reši takve probleme koji koče gradnju i investicije, sve bi bilo mnogo lakše. Procenjujem da su dovoljne 2-3 godine da se sredi katastar, jer bi jedan čovek dnevno mogao da obiđe 15-20 objekata i da ažurira podatke u toku radnog dana. Naravno narod bi morao prethodno biti obavešten da pripremi validnu dokumentaciju o vlasništvu nad objektima i parcelama.

EP: Koji projekti u enegetici nedostaju Srbiji, a mogu doprineti energetskoj nezavisnosti i stabilnosti?

MĐ: Smatram da u Srbiji nije problem u projektima već u vođenju energetske politike. Ima ljudskih resursa koji mogu da urade projekte bilo koje vrste. Medjutim, nema stabilne energetske politike. Putujući često od Beograda do Niša video sam da preko 60% zgrada, koje se usput mogu videti, nije ni omalterisano. Gubici toplotne energije takvih objekata su veliki. Ja sam izvršio jednu grubu računicu koja je pokazala da je za novac koji je potreban za izgradnju vetroelektrane snage 3MW moguće toplotno izolovati toliko zgrada da bi ušteda godišnje energije u njima bila veća od moguće godišnje proizvodnje električne energije u takvoj vetroelektrani. Postavlja se pitanje zašto onda vetroelektrana ima “fid-in” povlašćenu tarifu, a građevinski izolacioni materijal nema. Ovo je pitanje energetske politike države. Ta politika bi morala da forsira aktivnosti koje će dovesti do najvećih ušteda energije i izgradnje najjeftinijih energetskih izvora. Bez takve energetske politike samo se za mali broj projekata može reći da su sa društvenog aspekta optimalni.

EP: Da li je izgradnja HE “Đerdap 3” izvodljiva investicija kojom bi se značajno proširili proizvodni kapaciteti električne energije?

MĐ: Hidroelektrana “Đerdap 3” je dobar i skup projekat koji se pominjao i mnogo ranije. Taj projekat bi, pored značajne proizvodnje struje, uposlio i naše ljude tokom izvođenja građevinskih radova.

Biljana Radović