Energetska tranzicija u Srbiji postala je goruća tema u poslednjih nekoliko godina, posebno nakon značajnog povećanja kapaciteta obnovljivih izvora energije (OIE). Ali, i pored toga što je Srbija uspela da gotovo udvostruči ove kapacitete u odnosu na 2022. godinu, još uvek zaostaje za mnogim zemljama u regionu.

U nastojanju da saznamo zbog čega je tako, razgovarali smo sa Jovanom Rajićem, osnivačem i šefom pravnog tima Regulatornog instituta za onbovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), koji nam je otkrio koji su to glavni izazovi za Srbiju na putu energetske tranzicije i predočio ključne korake koji nas mogu dovesti do željenog cilja.

Rajić objašnjava da je povećanje kapaciteta OIE u Srbiji delimično rezultat usvajanja novog Zakona o energetici, koji je postavio solidan pravni okvir za dalji razvoj sektora. Međutim, problemi su nastali zbog kašnjenja u usvajanju podzakonskih akata, što je rezultiralo prvim aukcijama tek prošle godine. Iako su ove aukcije značajan korak napred, naš sagovornik podseća da su završene sa polovičnim uspehom, posebno kada su u pitanju solarni i vetroenergetski projekti.

On dodaje i da investitori u sektoru energetike očekuju pravnu sigurnost, jasan i predvidiv poslovni ambijent, zasnovan na tržišnim principima i pravilima konkurencije. Iako Srbija ima značajan prirodni potencijal za razvoj OIE, naročito u oblasti solara i vetra, naš sagovornik napominje da trenutno poslovno okruženje nije dovoljno atraktivno.

U FOKUSU:

• Novi punjači za unapređenje e-mobilnosti
• Kako stambene zajednice mogu da iskoriste energetsku tranziciju
• 500 miliona evra godišnje za OIE

– Ono što svaka država treba da obezbedi za investitore jeste pravna sigurnost i jasan i predvidiv poslovni ambijent, zasnovan na tržišnim principima, pravilima konkurencije i jednakim šansama za sve učesnike na tržištu. Ako to postoji, a uz nesumnjiv prirodni potencijal koji naša zemlja ima za razvoj projekata OIE, naročito u solaru i vetru, onda zainteresovanost investitora uopšte ne bi trebalo da se dovodi u pitanje. Nažalost, privredni ambijent u našoj zemlji je takav da ne garantuje ispunjenje svih ovih preduslova o kojima sam govorio, pa možda u tome treba tražiti razloge ovog kaskanja za regionom. Visok stepen korupcije u svim oblastima društva i neposredne pogodbe, nisu nažalost zaobišli ni energetiku – kaže Rajić.

Naš sagovornik ističe da takozvana „strateška partnerstva“, koja su prepoznata u Zakonu o energetici, nisu nužno rešenje za ove probleme. Na primer, prošlogodišnji tender Ministarstva rudarstva i energetike za izgradnju solarnih elektrana kapaciteta 1 GW izazvao je kontroverze zbog restriktivnih uslova koje je teško ispuniti.

Ciljevi do 2030. godine – ambicija ili realnost?

Nedavno usvojeni Integrisani plan za energetiku i klimu postavlja ambiciozne ciljeve za Srbiju, da do 2030. godine 45 odsto električne energije dolazi iz OIE. Međutim, postavlja se pitanje koliko su ovi ciljevi zaista realni. Naime, Ministarski savet Energetske zajednice odredio je cilj od 40,7 odsto OIE u bruto finalnoj potrošnji za Srbiju do 2030. godine, što su mnogi stručnjaci ocenili kao preambiciozno.

– Imam utisak da se u Srbiji ni jedan dokument strateškog karaktera, poput planova, strategija i sl. ne uzima u obzir na odgovarajući način. Trebalo bi da se ovi dokumenti izrađuju prema najvišim mogućim standardima uključivanja struke i učešća i informisanja zainteresovane javnosti, kako bi se na kraju procesa dobila rešenja koja će trasirati put svim relevantnim propisima i njihovoj implementaciji. Međutim na dokumente javnih politika gleda se kao na pravno-neobavezujuće akte, koje usvajamo kako bi štiklirali neku stavku određenog pristupnog poglavlja ili dobili pozitivnu ocenu Energetske zajednice – kaže naš sagovornik. Dodaje i činjenicu da je jedino za Bosnu i Hercegovinu postavljen realan cilj i govori o tome na koji način nadležne institucije u čitavom regionu pristupaju izradi ovih dokumenata i postavljanju ciljeva, a koje u nekom širem kontekstu smatraju neobavezujućim.

Umesto toga, Srbija mora napustiti praksu usvajanja strateških dokumenata samo radi ispunjavanja formalnih obaveza prema međunarodnim telima i posvetiti se stvaranju konkretnih, ostvarivih planova koji će omogućiti održivu energetsku tranziciju.

– Bez konkretno osmišljenog, jasnog i realnog akcionog plana, odnosno, definisanja načina na koji se određeni ciljevi mogu ostvariti, neće biti moguće ni njihovo ostvarivanje. Deluje mi kao da se donosioci odluka nadaju nekom čudu, da priželjkuju „market driven energy transition“ koja će ih spasiti i pomoći im da ispune ciljeve na koje su se obavezali, a bojim se da se to neće dogoditi samo od sebe. Bar ne na održiv način – kaže naš sagovornik.

Priredila: Milena Maglovski

Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala  ENERGETSKA TRANZICIJA