Kad govorimo o ekološkoj bezbednosti, prvo treba istaći problem koji se tiče različitih stavova. Ranije su postojala dva shvatanja u proučavanju ekološke bezbednosti. Prema prvom, smatralo se da ljudi ne mogu da utiču na klimu, a argumentacija se zasnivala na radovima našeg istaknutog naučnika Milutina Milankovića. Prema drugom shvatanju, ljudi od 80-ih godina prošlog veka značajno utiču na klimu. Oba shvatanja su tačna, jer je Milutin Milanković živeo do 60-ih godina prošlog veka, kada čovek još nije negativno delovao na mnoge ekološke činioce.
Drugi problem se odnosi na usvajanje međunarodnih sporazuma i naših zakona o zaštiti ekološke bezbednosti i održivog razvoja. Posle Agende 21 Ujedinjenih nacija (1992) kod nas su usvojeni Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Nacionalna strategija o održivom razvoju, Nacionalni Milenijumski ciljevi održivog razvoja i dr. Na osnovu toga, usvojeni su mnogi Lokalni ekološki akcioni planovi – LEAP, kao što su LEAP Grad Niš (2001), Grad Beograd i Grad Smederevo (2005), a kasnije i za mnoge druge gradove i opštine, na primer u Beogradu za opštine Zemun, Savski venac i druge. Međutim, ostaje pitanje primene mnogih dokumenata. Na osnovu Agende 2030 Ujedinjenih nacija (2015) i cilja održivog razvoja (Sustainable Develepment Goal – SDG) koji se odnosi na vode, procenjuje se da kod nas 75 odsto ljudi ima pristup zdravoj vodi za piće, dok oko 21 odsto ljudi koristi čistu energiju u Srbiji. Osim toga, prema Pariskom sporazumu iz 2015, države članice Ujedinjenih nacija preuzele su obavezu da smanje gasove sa efektom staklene bašte kako bi se zaustavio porast srednje globalne temperature na 1,5–2 stepena Celzijusa do kraja veka. Na osnovu ovog sporazuma, svaka država ima Nacionalno utvrđeni doprinos (NDCs). Srbija treba da smanji emisiju gasova sa efektom staklene bašte na oko 10 odsto do 2030. godine, u poređenju sa emisijama u 1990. godini.
U FOKUSU:
- ODRŽIVO POSLOVANJE, ZAŠTITA KLIME I SMANJENJE EMISIJE CO2 NA VRHU SU AGENDE KOMPANIJE OMV
- UGROŽENOST ZELENIH PROSTORA U GRADSKIM PODRUČJIMA
- KO OD NAS MOŽE DA SPREČI EKO-KATASTROFU?
Treći i glavni problem se odnosi na definisanje prioriteta, posebno u našoj zemlji. Da li su naši prioriteti zaštita vodnih resursa, vazduha, biodiverziteta, pošumljavanje, obrazovanje? Očuvanje ekološke bezbednosti je dugotrajan proces koji počinje od vaspitanja, obrazovanja na svim nivoima, socijalizacije i informisanja, do povećanja broja prijavljenih krivičnih dela i optužnih akata protiv ugrožavanja životne sredine. Na mnogim našim fakultetima, kao i u srednjim i osnovnim školama izučavaju se predmeti koji se odnose na zaštitu životne sredine. Na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu imamo nekoliko predmeta koji se odnose na ekološku bezbednost, ekološke politike, a organizovali smo i nedelje održivog razvoja. Na Univerzitetu u Geteburgu, Mičigenu i drugim izučavaju se ekološka metodologija, ekološke procene i slično. Nedavno sam učestvovala u Inicijativi za održivost u visokom obrazovanju (The Higher Education Sustainability Initiative – HESI) koju su pokrenule Ujedinjene nacije, sa ciljem primene ciljeva održivog razvoja, a posebno kvalitetnog obrazovanja i učenja tokom celog života. Neke zemlje su definisale pošumljavanje kao prioritete. Od 2019. godine Italija je posadila oko 300.000 stabala i obnovila šume na 30.000 hektara. U Pakistanu planiraju da zasade 10 milijardi stabala, a do sada su posadili jednu trećinu. U više od 20 afričkih zemalja pre deset godina pokrenut je projekat Zid od drveća, koji se prostire na 8.000 kilometara, a do danas je realizovano više od 15 odsto ovog projekta.
Zbog toga što nismo definisali prioritete u očuvanju ekološke bezbednosti u Srbiji, suočavamo se sa mnogim posledicama klimatskih promena. Osim toga, tu su i zagađenost vazduha i vodnih resursa, problemi odlaganja otpada, prerade otpadnih voda, zastarela industrijska postrojenja i termoelektrane koje nisu obnavljane i drugo. Treba uzeti u obzir i nova industrijska postrojenja koja se grade na poljoprivrednom zemljištu, kao na primer fabrika za preradu guma u Zrenjaninu koja se gradi u blizini Carske bare, iako u tom gradu postoji industrijska zona. Prema procenama Evropske ekološke agencija (EEA), jedan od osam smrtnih slučajeva u Evropi ima veze sa zagađenjem životne sredine, a najviše zbog zagađenja vazduha, buke ili lošeg kvaliteta vode. Najviše je ugroženo stanovništvo na Balkanu, posebno u Albaniji, Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Procenjuje se da u Srbiji ima oko 6.000 smrtnih slučajeva godišnje samo zbog zagađenja vazduha, od čega samo u Beogradu ima oko 2.000 slučajeva. Takođe, ekološku bezbednost naše zemlje može ugroziti postavljanje derivacionih mini-hidroelektrana i otvaranje novih rudnika bez poštovanja ekoloških standarda ISO 14000, kao na primer u Loznici i drugim naseljenim mestima, gde su zastupljeni voćarstvo i druge poljoprivredne delatnosti.
Vera Arežina
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE.
