Ako sledimo tezu slovenačkog književnika Ivana Cankara da se više gorčine i patnje krije u jednom jedinom radnom satu nego u celom celcatom životinjskom životu, naše bivstvovanje na planeti Zemlji bi bilo značajno radosnije i lakše ako bismo se odmetnuli od kapitalističkog sistema vrednosti. Za nesnalažljive osobe poput mene takav podvig je osuđen na propast, ali ne bih marila kada bi se moja „gorčina i patnja“ regulisale zakonskim putem.
Prema rezultatima istraživanja analitičkog centra Autonomy, radno vreme Evropljana trebalo bi da pretrpi značajne rezove. Iako je ideja već nekoliko puta dospevala u žižu javnosti, motivi su bili društvene, ekonomske i političke prirode, a glavni cilj unapređenje kvaliteta rada. Ono što je predmet unapređenja ovog puta jeste – klima, i to u Ujedinjenom Kraljevstvu, Švedskoj i Nemačkoj.
Analitičari su svoj istraživački rad bazirali na podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj i Ujedinjenih nacija o tome koliko industrijski sektor svake od tri zemlje doprinosi emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Otkrili su da bi u trenutnim okolnostima u svrhu „zauzdavanja“ klimatskih promena, pored hitnih mera za dekarbonizaciju ekonomije, trebalo značajno smanjiti radno vreme na nedeljnom nivou – i to sa sadašnjih 40 na svega devet sati!
Kako bi manje posla posledično rezultovalo u manjem zagađenja vazduha?
Autori su izveštaj „Posledice rada po životnu sredinu“ utemeljili na pretpostavkama da bi skraćeni radni dan doprineo poboljšanju blagostanja i kreativnosti pojedinaca, kao i rodnoj ravnopravnosti, istovremeno smanjujući proizvodnju štetnih gasova i nezaposlenost.
Kriza u koju smo svojim nemarnim postupcima doveli planetu nas je primorala da fokus aktivnosti sa dosadašnjeg ganjanja profita preusmerimo na raspravu oblikovanu oko pitanja – koliko rada možemo da priuštimo sebi.
Tim naučnika okupljen oko Kajla Najta je 2012. godine izračunao da bi skraćenje radnog vremena od 1 odsto izazvalo 1,46 odsto „plići“ ugljenični otisak i 0,42 odsto niže emisije ugljen-dioksida. Ovo je bilo jedno od polazišta i inspiracija „autonomnih“ istraživača. Vil Stronge, njihov direktor, je istakao da je namera njihove studije da podvuče neophodnost klimatske (re)akcije u vidu nerada.
„Potrebno je razviti ogroman broj strategija kako bismo svoje društvo učinili održivijim“, izjavio je dodavši da njihovo istraživanje predstavlja hranu za mozak koja naglašava da se crvena lampica za usvajanje Zelenog dogovora upalila.
