Neverovatna tehnologija, o kojoj sam pisala i u prethodnim blogovima, navela me je na razmišljanje postoje li uopšte njene granice. I kao što sam rekla, često nam se čini da je svako novo otkriće sasvim prirodno, te se zapitamo zašto do njega nije došlo i ranije. Ako je moguće dobijanje energije iz svemira, zašto ne bismo mogli da je dobijamo iz nečega što je manje udaljeno od površine planete?
Teorijski, munja bi mogla da bude izvor električne energije, uzimajući u obzir da bi svaki njen udarac koji traje milisekundu proizvodio 10 gigavata električne energije. Ipak, u praksi ovako nešto i dalje nije moguće. Zašto?
Prvi problem predstavlja nesigurnost snabdevanja. Kao što solarne i vetroelektrane ne mogu da proizvode energiju bez sunca i vetra, tako bi i ovoj elektrani bile potrebne munje. Iako su sunce i vetar nesigurni izvor energije, svakako su značajno prisutni. Dakle, da bi munje mogle da budu siguran izvor energije, trebalo bi da se osmisli način kako da se uhvaćena energija čuva na duži vremenski period. U tom slučaju mogla bi da se koristi zamenski za solarnu energiju, kada su oblačni dani.
Drugi problem jeste usmerenje pravca munje. Čak iako bi energija mogla da se skladišti, postavlja se pitanje kolike su šanse da munja udari u prijemnike.
Na kraju, postojeće baterije ne bi mogle da izdrže bez oštećenja toliku jačinu udarca i brzinu punjenja.
Iako se čini da su navedeni argumenti pobili mogućnost da će munja ikada postati izvor energije, ne zaboravimo da nas nauka neretko iznenadi.
Katarina Vuinac
