Za brojne kompanije i svetske lidere, termin „ugljenična neutralnost“ postao je poput mantre. Sažeto rečeno, ugljenična neutralnost je način da kompanija kompenzuje svoj ugljenični otisak tako što će saditi drveće, ulagati u očivanje šuma i služiti se sličnim, eksternim metodama.
To ipak, kako upozorava organizacija Grinpis, ne obavezuje kompaniju da unese suštinske promene u svoje poslovanje, odnosno da dela interno. Ono što ugljenična neutralnost omogućava kompanijama jeste da nastave sa svojim zagađujućim praksama, ali pod velom ulaganja u očuvanje životne sredne.
„Evo kako to funkcioniše: recimo da ste vlasnik elektrane na ugalj. Ugalj koji sagorevate i ugljen-dioksid koji ide u atmosferu neosporno zagreva planetu. Ipak, postizanje ugljenične neutralnosti vam daje mogućnost da uperite prst u šumu i kažete ’ja plaćam da to drveće ne bude spaljeno, tako da smo jednaki’. Naravno, to ne menja činjenicu da ugljen-dioksid iz vaše termoelektrae zagreva planetu“, piše Grinpis.
Pročitajte još:
Iako će mnogi pomisliti da je bolje da kompanije sade drveće i izdvajaju sredstva za zaštitu prirode, nego da ne čine apsolutno ništa, Grinpis tvrdi da je klimatska kriza toliko loša da zahteva hitne i konkretne mere, te da nema vremena ni za kakvu eko-manipulaciju.
Sadnja drveća i obećanja da će postići „nultu emisiju“ štetnih gasova nisu konkretne akcije da se zaustave klimatske promene, tvrdi ova organizacija, već samo metode kojima korporacije pokušavaju da maskiraju svoje kontinuirano zagađenje.
Zagađujuće industrije i svetski lideri ignorišu činjenicu da je drveću potrebno vreme da poraste i počne da apsorbuje ugljen-dioksid, dok bi smanjenje zagađenja imalo trenutni pozitivan efekat na klimu, navode iz Grinpisa.
Milena Maglovski
