Te večeri nije bilo slobodnog parking mesta ispred moje zgrade, pa sam se parkirala nekih stotinak metara dalje, kod igrališta. Magla je bila gusta, a teška mešavina smoga i vlage već mi je pritiskala pluća dok sam ubrzanim korakom išla od auta ka ulazu. U tom trenutku malo šta je moglo da me natera da provedem još koji sekund napolju — ali jedan prizor me je ipak zaustavio.
Fudbalski teren u sklopu igrališta bio je pun dece, rekla bih tinejdžerskog uzrasta. Trčali su, vikali, jurili loptu, potpuno ravnodušni prema slaboj vidljivosti i vazduhu koji je mirisao na sve osim na zdravlje.
Da li su svesni da se fizička aktivnost ne preporučuje, čak i strogo zabranjuje, kada je vazduh ovako zagađen? Da li njihovi roditelji to znaju? Da li da im priđem i kažem nešto?
Nisam. Otresla sam te misli i nastavila ka ulazu, jer sam već osećala kako mi disanje postaje teže. U našem gradu ne postoji merač kvaliteta vazduha, nema upozorenja, nema alarma koji bi nas obavestio o opasnosti koja se svako veče spušta u vidu smrdljivog oblaka. A deca su — deca. Hoće da se istrče, da izbace višak energije, da budu napolju sa društvom.
Imala sam utisak da me ne bi shvatili ozbiljno. Da bih im delovala kao neka paranoična, džangrizava žena koja umišlja da vazduh može da škodi zdravlju. Pa da je situacija zaista toliko ozbiljna, valjda bi bila na vestima? Uostalom, oni trče — i nije im ništa. To što se meni već vrti u glavi, verovatno je do mojih godina.
Ali kako sam ih od tada još nekoliko puta zatekla napolju, dok je vazduh svaki put mirisao na zapaljene gume, odlučila sam da istražim kako fizička aktivnost na zagađenom vazduhu zapravo utiče na naše zdravlje.
Vežbamo da bismo bili zdravi — a vazduh radi protiv nas
Jedna velika međunarodna studija, koja je pratila više od milion i po odraslih ljudi tokom više od deset godina, pokazuje da dugotrajno udisanje toksičnog vazduha može ozbiljno da umanji zaštitnu moć redovnog vežbanja. Drugim rečima — da, vežbanje i dalje pomaže da živimo duže, ali njegove koristi drastično slabe u sredinama sa visokim zagađenjem vazduha.
Studiju je sproveo međunarodni tim istraživača, među kojima su bili i stručnjaci sa Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL), a objavljena je u uglednom časopisu BMC Medicine. Podaci su prikupljani u više zemalja — od Velike Britanije i Danske, do Kine, Tajvana i Sjedinjenih Država — što joj daje težinu i globalni kontekst.
Istraživači su se posebno bavili finim česticama PM2,5 — mikroskopskim zagađivačima manjim od 2,5 mikrometara. Toliko su sitne da ne samo da ulaze duboko u pluća, već mogu da dospeju i u krvotok. Upravo one čine vazduh „teškim“, mutnim i opasnim, i upravo njih najčešće udišemo dok trčimo, vozimo bicikl ili igramo fudbal napolju.
Rezultati su prilično jasni i pomalo uznemirujući. Ljudi koji su redovno vežbali — najmanje dva i po sata nedeljno umerenog ili intenzivnog napora — imali su oko 30% manji rizik od smrti u poređenju sa onima koji nisu bili fizički aktivni. Ali samo dok je vazduh bio relativno čist.
Kada su prosečni godišnji nivoi PM2,5 dostigli 25 mikrograma po kubnom metru ili više, koristi od vežbanja naglo su opadale. Kod veoma aktivnih ljudi koji žive u takvim uslovima, zaštitni efekat vežbanja se smanjivao na svega 12 do 15 procenata. A gotovo polovina svetske populacije danas živi upravo u sredinama gde je zagađenje vazduha na tom nivou ili iznad njega.
Situacija postaje još gora kada zagađenje pređe 35 mikrograma po kubnom metru — što je slučaj za oko 36 odsto ljudi na planeti. U tim uslovima, naročito kada je reč o smrtnosti povezanoj sa kancerom, zaštitni efekti fizičke aktivnosti postaju vrlo slabi.
Istraživači ipak naglašavaju da vežbanje ne treba potpuno izbaciti, čak ni u zagađenim sredinama.
—Vežbanje ostaje korisno i u zagađenom okruženju, ali čistiji vazduh može da otključa mnogo veće zdravstvene dobitke — rekao je jedan od vodećih autora studije, profesor Po-Ven Ku sa Nacionalnog univerziteta Čung Hsing na Tajvanu.
Njegov kolega sa UCL-a, profesor Endru Steptou, dodaje da toksičan vazduh može da blokira deo koristi od vežbanja — ali ne može da ih u potpunosti izbriše. Drugim rečima, telo se i dalje bori, samo mu je mnogo teže.
Autori studije savetuju pragmatičan pristup: proveru kvaliteta vazduha pre treninga, biranje manje prometnih i zelenijih ruta, kao i smanjenje intenziteta vežbanja tokom dana kada je zagađenje visoko. Niko ne poziva na odustajanje od kretanja — ali nas nauka jasno upozorava da kontekst u kome se krećemo ima ogromnu ulogu.
Možda je to bio još jedan razlog zašto deci te večeri nisam rekla ništa. Nisam znala šta je gore — da sede kod kuće, zarobljeni između četiri zida, ili da se ipak kreću, trče i dišu, makar i vazduh koji im očigledno ne prija. Ta dilema nije nestala ni danas, ali sada barem imamo odgovor koji nam pomaže da je sagledamo trezvenije.
Kretanje jeste važno. Neupitno. Ali ni vazduh koji udišemo nije sporedna stvar. Između ta dva, rešenje nije u odricanju, već u pametnom izboru — kada izlazimo napolje, koliko se naprežemo i gde biramo da provodimo vreme.
Milena Maglovski
