U svetlu skorašnjeg povećanog zagađenja vazduha u Srbiji, Ministarstvo zaštite životne sredine je krivicu za taj problem svalilo na siromaš… ovaj, htedoh napisati – saobraćaj. Ostareli vozni park koji jezdi našim ulicama nadležni organi žele da podmlade ubrizgavanjem svojevrsnog botoksa za dizelaše i benzince, tj. uvođenjem zabrane uvoza polovnih automobila sa Euro 3 i Euro 4 motorima.
Naravno da bismo svi voleli da auspusi naših četvorotočkaša što manje prljaju vazduh, kao i da vozimo što novija i bezbednija kola. Ipak, postoji jedna začkoljica – ona su van domašaja naših budžeta. Jasno nam je da naša zemlja postaje groblje polovnjaka sa zapada i, nakon hiljadu ponavljanja, u pamćenje nam se urezao i tačan broj umrlih od zagađenja vazduha na godišnjem nivou, ali za „brže, jače, bolje“ nemamo para. Ili, pak, volje?
Samo u prvih 10 meseci 2017. godine uvezli smo 137.000 polovnih automobila, a od toga su čak dve trećine ispunjavale tek Euro 3 standard. Za isti vremenski period „počastili“ smo se sa svega 22.396 novih. Iako ne bih da rušim Sneška bilo kome – pogotovo zato što još nije pao prvi sneg i verujem da je bilo izuzetno teško napraviti ga ni od čega, moram da naglasim razlog tome ne leži u škrtosti stanovnika Srbije. Eureka!
Ministarstvo, međutim, ostaje neumoljivo u stavu da socijalno pitanje i ekonomija ne mogu da imaju prednost nad zaštitom zdravlja i životne sredine.
Manje para, a više muzike?
Niža cena u određenim slučajevima znači – veću održivost, tako da vrlo verovatno, iako uskraćeni za Euro 3 i Euro 4 motore, nećemo ostati večno zaleđeni u vremenu i prostoru. Lista jeftinih „ekoloških“ prevoznih sredstava uključuje naše sopstvene noge, električne trotinete i, u idealnom svetu, vozila gradskog saobraćajnog preduzeća.
Ono što smo utvrdili na samom početku – da naši građani nemaju novca za petice – pokazuje da smo daleko od ideala. Kao redovan korisnik beogradskih autobusa na linijama 23, 58, 91 i mnogim drugim, izražavam određenu dozu sumnje prema tome da pojedinačni pripadnik flote javnog prevoza prestonice Srbije ispušta manju količinu štetnih gasova i materija u odnosu na nekog starijeg dizelaša i benzinca u privatnom vlasništvu.
Prosečna starost voznog parka beogradskog saobraćajnog preduzeća iznosi oko 15,5 godina. Tramvaji i vučna vozila i prikolice „tinejdžerskom dobu“ GSP Beograda doprinose prosekom od 33,4 godine, trolejbusi „daju“ svojih 9,89 godina, a autobusi 10,47 godina.
Uprkos tome što je nejasno koji standardi važe za njih, za razliku od automobila, od tačke A do tačke B prevezu znatno više ljudi, pa pored toga što su emisije „po glavi putnika“ srezane – i putevi bivaju rasterećeni gužve.
Zamislite nepreglednu kolonu od sto kola u kojima se nalazi samo po vozač u Kneza Miloša! Ukoliko bi oni umesto volana ujutru uhvatili Bus + karticu, oslobodili bi nas stresa prouzrokovanog zastojem u saobraćaju i samo jednim vozilom bismo se đuture odvezli do željenih destinacija. Čak bi, za isti trošak, bilo mesta i za njihovog saputnika. Beograđanima su to najčešće ranac, naravno na leđima, telefonski sagovornik ili slušalice iz kojih trešti muzika.
Onima koji nisu raspoloženi za bliski susret sa osobama koje se zalepe za vrata autobusa bez namere da se pomere na stanicama, na raspolaganju su i bicikli. Biciklističke staze ka vašem cilju su, doduše, prilično isprekidane – malo ih ima, a malo više ih nema. Ljudi kojima znači svaki minut sna ujutru i na posao nastoje da stignu za što kraće prolazno vreme, opredeliće se možda za električne trotinete.
Na kraju krajeva, zima je blizu. Hladno vreme će nas primorati da odložimo dvotočkaše u podrume, ali i da se zgrejemo i to pomoću – termoelektrana i individualnih ložišta.
Ministarstvo kao da je smetnulo s uma da vazduh najviše zagađujemo na taj način, pa se obrušilo na siromaš… ovaj, htedoh napisati – saobraćaj, a zapravo „vatra“ pod našim nogama potiče s drugog mesta…
