Plastika je postavljena na prvo mesto najnepoželjnijeg materijala za proizvode jednokratne upotrebe, u šta nije teško poverovati. Kada se pronađe alternativno rešenje odmah mu se pripiše epitet – ekološki prihvatljivo, zeleno, održivo i tako dalje. Možda bi ispravnije bilo reći ekološki prihvatljivije, zelenije, održivije, kako bi se izbeglo zeleno pranje (eng. greenwashing). Ipak, neke nove studije pokazuju da čak ne bi bilo ispravno ni tako reći, jer iako materijali ne sadrže sve zagađivače koje ima plastika, imaju neke druge nimalo dobre za životnu sredinu.
Belgijski istraživači testirali su 39 marki slamčica, kako bi utvrdili prisustvo grupe sintetičkih hemijskih jedinjenja koja su poznata kao per- i polifluoroalkilne supstance (PFAS). Ove supstance pronađene su u najvećem broju testiranih slamčica i to najčešće, verovali ili ne, u onim koje su napravljene od papira i bambusa. I dok su proizvodi od bambusa prekriveni nalepnicama – ECO, GREEN, NATURE i slično, uz svetski priznate ekološke sertifikate, ova studija želela je da pokaže da, makar kada je reč o ovom proizvodu, nije baš u potpunosti tako.
PFAS inače predstavljaju hemikalije koje u prirodi mogu da ostanu i nekoliko hiljada godina, zbog čega dospevaju i u vodu, vazduh, zemljište ali i u krv ljudi i životinja.
U pomenutih 39 marki slamčica svrstani su sledeći materijali – papir, bambus, staklo, nerđajući čelik i plastika. Kod čak 90 odsto ispitanih brendova pronađena je ova hemikalija. Kada je reč o bambusu, otkriveno je u četiri od pet brendova (80 odsto), dok je kod plastičnih u dva od pet (40 odsto). Jedino kod nerđajućeg čelika ni u jednoj od pet marki slamčica nije pronađen PFAS.
Zabrinjavajuće je da su otkrivene trihlorosirćetna i trifluorometansulfonska kiselina, koje se veoma lako rastvaraju u vodi, zbog čega može da dođe do njihovog curenja iz slamčica u piće.
Istraživači ne mogu sa sigurnošću i dalje da kažu da li su proizvođači dodavali PFAS u slamčice ili je njihovo prisustvo uzrokovano kontaminacijom – odnosno da su dospele kroz biljne materijale koji su uzgajani u zagađenom zemljištu, ali i kroz vodu koja se koristi u procesu proizvodnje. Ipak, kako se papir ne bi rastvorio u vodi odmah, potrebni su dodatni premazi koji mogu da sadrže upravo ove hemikalije.
Bilo kako bilo, s obzirom na to da u slamčicama od nerđajućeg čelika nisu pronađene PFAS, možda papirne ipak ne treba da budu alternativan izbor plastičnim. Iako su manje loše za životnu sredinu, prvenstveno što ih je lakše reciklirati, i dalje predstavljaju proizvod za jednokratnu upotrebu i postaju otpad.
Zeleno pranje izuzetno je prisutno u marketingu, zbog čega je potrebno da uvek pažljivo istražimo proizvod pre nego što pazarimo zeleno.
Katarina Vuinac
