Za doktora Ranka Rajovića mnogi tvrde da je najveći stručnjak u regionu za pitanja vaspitanje deteta – njegov sistem učenja NTC podstiče zdrav razoj mozga kod dece, podržava potencijale deteta, a dečje igre smatra ključnim faktorom za razvoj inteligencije.
Naslov jedne od njegovih knjiga „IQ deteta – briga roditelja“ upućuje na važnost odgovornog i aktivnog roditeljstva za mentalni razvoj dece.
Profesor Rajović svoje učenje nesebično deli na brojnim seminarima i radionicama, a njegov NTC program primjenjuje se u 17 država Evrope među kojima je i Bosna i Hercegovina u kojoj za sada rade dva NTC centra (s prespektivom otvaranja novih).
U decembru 2018. godine, doktor Rajović je održao dvodnevni trening u Sarajevu i tom prilikom odgovorio je na nekoliko pitanja koja su mu postavili novinari Radio Sarajeva.
Jedan od najvećih problema s kojima se susreću mnogi roditelji danas je preterano korišćenje mobilnih telefona. Pritisak vršnjaka i potrebe komunikacije najčešći su argumenti da roditelji detetu nabave pametni telefon, ali ubrzo se suočavaju s problemom da dete svu svoju pažnju usmerava na ekran, umesto na realni svet. Zašto deca više ne mogu bez mobilnog telefona?
Rajović: Ja jesam za modernu tehnologiju, ali ako znamo šta tehnologija radi našem detetu, trebalo bi da se zamislimo. Roditelji znaju – kada dobije mobilni telefon dete bez njega više ne može da živi. To je zato što mozak kao organ za preživljavanje mora da uči da bi preživeo. Svaki put kada mozak nešto novo nauči, luči hormone sreće, endorfine. To je biološka nagrada kada nešto savladamo. Kada dete prohoda svojih prvih par koraka u životu, ono je tada puno tih hormona sreće. Kada protrči, nauči da pliva, nauči da vozi bicikl… svaki put kada nešto novo nauči, stižu hormoni sreće. Velika količina sreće javlja se kada dete krene u školu. Radili su testiranja, taj veliki endorfin dobije se pet-šest puta u životu. Mali endorfin dobije se jednom dnevno ili u dva dana.
Međutim, kada dete dobije telefon dešava se sledeće: kada pređe jedan nivo igrice dobije endorfin, drugi nivo – ponovo endorfin, treći nivo – endorfin, i tako dalje… Za deset minuta, deset puta se javi hormon sreće, što nije fiziološki. I onda mama zove na večeru, a dete kaže – čekaj još malo. Ili kaže da nije gladno. Dete kao da se drogira. Roditelji toga nisu svesni.
Moj je savet: nemojte da im kupujete mobilne telefone, a ako ste već kupili, napravite granicu – pola sata.
Ali po iskustvu roditelja, dete traži načine kako da to zloupotrebi. Odu u toalet, zaključaju se i petnaest minuta igraju. Neka deca se noću bude da bi igrala dok roditelji spavaju, zato ujutro ne mogu da ustanu i idu u školu. Igraju po dva-tri sata dnevno i ne mogu da se reše telefona.
Kada im stotine informacija u toku dana stižu u mozak, taj mozak treperi. A onda neko očekuje da će dijete da uči i čita knjige. Neće! Tako nastaje problem.
Blizu smo rešenja problema. U okviru programa „Erasmus+“ radimo projekat u Sloveniji, Češkoj, Slovačkoj, Italiji i Francuskoj. Tražili su mi da dam deset predloga za rešenje ovog velikog problema. Jedno od rešenja je aplikacija koja će biti dostupna i u Bosni i Hercegovini. Radi po principu da dete na mobilnom telefonu ima funkciju telefoniranja i SMS poruka. Na ekranu ima još samo zeleni krug NTC, a kada klikne na njega, otvaraju mu se sve ostale aplikacije. Ima pola sata da ih koristi. Može deset minuta na YouTube, pet minuta Instagrama itd. – dete bira. Ali kada prođe 30 minuta, nema više ništa do sutra. Jedina šansa da dobije bonus od 20 minuta je da dete pređe četiri kilometra, znači da se kreće.
Radili smo testiranje aplikacije i deca su veoma inovativna kako da je prevare. Ideje su vrhunske, ne smem da ih otkrivam. Zato smo napravili mogućnost da roditelj prati aplikaciju.
Moramo da se borimo za našu decu, jer drugu decu nemamo. Problem je da je svaka nova generacija malo slabija. Motorički je lošija, slabija im je pažnja i koncentracija, ne mogu da pišu, ne mogu da uče. Pitanje šta će biti za deset godina ako ne budemo ništa promenili. Kakva će biti naša deca kada odrastu i kada se bude od njih očekivall da budu ekonomski produktivna? Moramo da spremamo decu za budućnost.
Imamo podatke da su naša deca među poslednjim u Evropi, a Evropa ionako kasni za istočnom Azijom. Mi moramo pothitno da krenemo u promene.
Je li istina da roditelji danas manje nego ranije puštaju decu da idu „težim putem“? Zašto to nije dobro?
Recimo, dete ima lego kockice. Mora da misli kako da ih sastavi, ne ide mu, teško mu, a onda dođu roditelji i naprave mu to. Ili idemo još malo unazad – dete uči da hoda. Naravno, dok uči da hoda, dete mora da pada. Ali roditelji im kupe kaiševe za prohodavanje, povodac, pa vidite kako roditelji idu s detetom na kaiševima i ne daju mu da padne. Funkcija prohodavanja nije da ne dozvolimo detetu da pada, nego suprotno, da nauči da pada. Da padne 500 puta u četiri meseca. Svaki put kada malo dete padne, neće se povrediti. Ako ne nauči da pada s dve godine, kada će naučiti* Verovatno nikad. Vaspitači kažu da danas sve manje dece ima refleks da ispred sebe stavi ruke kada pada. Mozak mora da nauči da pada, isto kao što mora naučiti da misli. To je problem prezaštićivanja.
Ako roditelj radi umesto deteta, ne da mu da padne, daje mu mekanu hranu da dete ne mora da žvaće, svaka ta pomoć neće razviti određeni dio mozga kako treba. Pomoć detetu je medveđa usluga, dete mora da se izbori.
Izvor: Radio Sarajevo
