Požar u Deliblatskoj peščari: stara pretnja i nova prilika za obnovu staništa
Podeli
Požar koji je zahvatio Deliblatsku peščaru i u julu i u avgustu ove godine predstavlja ozbiljan udarac za ovaj jedinstveni prirodni prostor, kako sa aspekta materijalne štete, tako i sa stanovišta očuvanja biodiverziteta. Svaki veliki požar može dovesti do značajnog gubitka vegetacije, stradanja životinja, degradacije zemljišta i narušavanja složenih ekoloških odnosa koji su se vekovima razvijali na ovom području.
Na sve ovo treba dodati i zagađenje vazduha, kao i ispuštanje značajnih količina ugljen-dioksida u atmosferu, jednog od ključnih gasova za efekat staklene bašte koji doprinosi savremenim klimatskim promenama. Ipak, u procesu obnove važno je da ne posmatramo požar isključivo kao katastrofu, već i kao priliku da iz njega izvučemo pouke i buduće upravljanje ovim prostorom usmerimo ka većoj otpornosti ekosistema.
Deliblatska peščara je specifičan mozaik različitih staništa – šuma, travnih površina, žbunaste vegetacije i otvorenih peščarskih staništa. Upravo ta raznovrsnost predstavlja osnovu njenog biodiverziteta. Zbog toga obnova ne bi trebalo da se zasniva samo na ponovnom pošumljavanju opožarenih površina, već na pažljivo planiranom vraćanju prirodne funkcije različitih staništa.
Posebnu pažnju potrebno je posvetiti izboru vrsta koje će se koristiti u budućoj obnovi. Na mestima gde je opravdano vršiti sadnju, prednost bi trebalo dati autohtonim vrstama lišćara, prilagođenim lokalnim ekološkim uslovima, dok bi sa sadnjom četinarskih vrsta trebalo biti posebno oprezan. Podsećamo da je kleka (Juniperus communis) jedina autohtona četinarska vrsta karakteristična za ovo područje.
Guste i homogene šumske sastojine sa velikim udelom zapaljive biomase, poput pojedinih borovih sastojina, mogu predstavljati veoma zapaljiv vegetacioni sklop i doprineti brzom širenju požara. Cilj buduće obnove zato treba da bude stvaranje stabilnijih i raznovrsnijih sastojina, a ne jednostavno nadoknađivanje izgubljenog broja stabala ili površina pod šumom.
Pročitajte još:
- Pokrenuta akcija za obnovu Deliblatske peščare – cilj 100.000 mladica
- Požar u Deliblatskoj peščari do sada zahvatio više od 1.500 hektara
- Na Žaračkoj planini gori više od 80 hektara borove šume; u Deliblatskoj peščari bolja situacija
Istovremeno, potrebno je obnoviti i očuvati travne ekosisteme koji predstavljaju jedan od najvažnijih i najugroženijih elemenata prirodnog mozaika Deliblatske peščare. Uvođenje i pravilno upravljanje ekstenzivnim stočarstvom, posebno ispašom, može imati značajnu ulogu u održavanju otvorenih i poluotvorenih staništa, sprečavanju njihovog zarastanja, kontroli invazivnih biljnih vrsta i sprečavanju nastanka i širenja požara u budućnosti. Takav pristup bi istovremeno predstavljao oslanjanje na tradicionalne načine upravljanja prostorom, te uključivanje lokalnih zajednica u korišćenje i upravljanje staništima.
Važno je imati na umu i da su požari istorijski bili jedan od faktora koji je uticao na dinamiku i sukcesiju pojedinih ekosistema. Međutim, savremeni požari često se po učestalosti, intenzitetu i prostornom obimu razlikuju od prirodnih požara, pa ih ne treba nekritički posmatrati kao poželjan način upravljanja prirodom. Umesto toga, potrebno je razumeti da su ovakvi ekološki procesi postojali ranije i na koji način se oni danas mogu usmeriti u korist biodiverziteta i jačanja otpornosti ekosistema.
Jedna od mogućih pozitivnih posledica požara jeste nastanak novih otvorenih površina. Takva staništa mogu pogodovati brojnim vrstama biljaka, insekata, ptica i drugih organizama koji naseljavaju otvorena i poluotvorena staništa, posebno onima čiji je životni prostor poslednjih decenija smanjen usled zarastanja travnih površina žbunastom i drvenastom vegetacijom, te širenja invazivnih vrsta. Zbog toga opožarene površine ne treba automatski i u celosti sanirati pošumljavanjem.
Na pojedinim mestima najbolji oblik obnove može upravo biti očuvanje otvorenog prostora i omogućavanje prirodne sukcesije, uz stručno praćenje njenog toka. Ovaj požar zato treba da bude i upozorenje i prilika. Upozorenje da bi buduće upravljanje moralo da uključi rizik od velikih požara i stvaranje otpornosti ekosistema, a prilika da obnovu zasnivamo na naučnim saznanjima, lokalnim ekološkim uslovima i potrebama biodiverziteta.
Deliblatska peščara ne treba da bude samo šuma. Krajnji cilj očuvanja područja je peščara koja je prirodnija, raznovrsnija i otpornija na buduće poremećaje. Zato je nakon ovog požara potrebno pažljivo proceniti koje površine treba prepustiti prirodnoj obnovi, gde treba aktivno uklanjati invazivne vrste, gde obnoviti travne ekosisteme, a gde i na koji način izvršiti sadnju autohtonih vrsta žbunja i drveća. Samo takav, dugoročan i ekosistemski pristup može obezbediti da iz ove nemile situacije izvučemo pouke koje će doprineti očuvanju Deliblatske peščare u budućnosti.
