Litijum postaje geopolitičko pitanje: Ko će kontrolisati rudnike u budućnosti?

Borba za litijum, trka za novim nalazištima, ali i otpor prema njegovoj eksploataciji, danas se odvijaju gotovo svakodnevno u nekom delu sveta. Međutim, više se ne radi samo o tome ko poseduje rude litijuma u svojoj zemlji, već ko kontroliše rudnike i proizvodnju.

Nova analiza kompanije Wood Mackenzie pokazuje da bi kineske kompanije do kraja decenije mogle da kontrolišu čak 39 odsto svetske eksploatacije litijuma, što bi moglo da donese promenu globalne industrijske moći. Bez ove sirovine nema baterija, a bez baterija nema električnih automobila, skladišta energije niti stabilnih elektroenergetskih sistema koji prate energetsku tranziciju.

Iako Evropa i SAD govore o smanjenju zavisnosti od Kine, kineske kompanije već godinama sistematski kupuju udele u rudnicima širom sveta. S druge strane, Australija je dugo bila neprikosnoveni lider svetske proizvodnje litijuma. Tokom 2020. godine učestvovala je sa oko 43 odsto u globalnoj eksploataciji, dok je Kina u tom trenutku bila odgovorna za oko 24 odsto ukupne proizvodnje.

Pročitajte još:

• Novi baterijski sistemi od 302 MW za stabilnije mreže četiri zemlje EU
• MEMO približio Severnu Makedoniju evropskom sistemu garancija porekla
• Najveće baterijsko skladište energije pušteno u rad u Poljskoj

Međutim, do kraja decenije udeo Australije mogao bi da padne na oko 25 odsto, pre svega zato što ostatak sveta ubrzano povećava proizvodnju, naročito Afrika. Prema procenama, Afrika bi do 2030. godine mogla da obezbeđuje oko 13 odsto svetske proizvodnje litijuma, ali će afričke kompanije, po svemu sudeći, kontrolisati tek mali deo toga.

Drugim rečima, rudnici će biti u Africi, ali će kapital, tehnologija i vlasništvo verovatno dolaziti iz Kine.

Kineske kompanije u ovakve projekte često ulaze brzo i sa velikim kapitalom, dok su zapadni investitori oprezniji zbog političkih rizika, regulatornih pitanja ili dugog perioda povrata investicije. Zbog toga je zanimljivo što se promena ne dešava samo kroz rudnike, već kroz čitav lanac vrednosti.

Kina već dominira preradom litijuma i proizvodnjom baterijskih ćelija. Ukoliko uz to kontroliše i značajan deo eksploatacije sirovine, dobija gotovo potpun uticaj nad industrijom koja će oblikovati naredne decenije.

U međuvremenu, Evropa pokušava da razvije sopstvene projekte i smanji zavisnost od uvoza. Međutim, otvaranje rudnika traje godinama, često nailazi na otpor lokalnih zajednica i komplikovane regulatorne procedure. Amerika ulaže milijarde kroz industrijske programe i subvencije, ali ni ona još nema dovoljno razvijen domaći lanac snabdevanja.