Ozonska rupa i kako nas je “sitnica” u ugovoru koštala sedam godina

Montrealski protokol opisivali su ga kao najuspešniji ekološki sporazum ikada: svet se udružio, ukinuti su se ozloglašeni freoni CFC i HCFC, a ozonski omotač počeo je polako da zarasta. Neke procene kažu da bi se već 2040. mogao vratiti na nivo iz 1980-ih.

Ipak, ispostavilo se da je taj slavni protokol imao jednu zgodnu rupu – tolerisao je upotrebu određenih hemikalija koje oštećuju ozonski omotač, ali samo kao sirovine za proizvodnju drugih materijala. Računalo se da će u atmosferu dospeti samo oko 0,5 posto tih hemikalija, no naučnici su nedavno pogledali malo bolje.

Kad industrijska pretpostavka pukne

Međunarodna mreža stanica za praćenje atmosfere (koja uključuje MIT, NASA-u i NOAA) otkrila je da stvarno curenje nije 0,5 odsto, već 3,6 odsto. Za neke hemikalije i više. I to ne zbog neke katastrofe, već zbog obične industrijske prakse.

– Shvatili smo da su ove hemikalije za sirovine greška u sistemu – rekla je autorska studije, Susan Solomon, koja je još 1986. otkrila uzrok ozonske rupe.

Tim je izračunao: ako curenje ostane na 0,5 odsto (kako se prvobitno mislilo), ozonski omotač će se vratiti na stanje iz 1980. do 2066. godine. Ako potpuno zaustavimo curenje – do 2065. (razlika minimalna). Ali ako nastavi ovako kako sada ide (3,6 odsto curenja), oporavak se pomiče na 2073. godinu.

Sedam godina duže!

Ono što mi se sviđa kod ove priče jeste što naučnici nisu histerični. Kažu: rešenja postoje. Hemijska industrija je puna inovatora, postoje hiljade alternativnih hemikalija. Nije problem u tehnologiji, nego u svesti i propisima.

Montrealski protokol i dalje je uspeh. Ali uspeh nije statičan. On zahteva ažuriranje. Baš kao i naš softver na mobilnom telefonu, i zakoni o zaštiti životne sredine treba da se dorade.

Milena Maglovski