Veza između pranja veša i ekologije

Mikroplastika je sasvim izvesno poslednjih godina tema o kojoj se naširoko govori, ne zato što je trenutno „aktuelno” biti ekološki osvešćen, već zato što je postalo suštinski jasno u kojoj meri je ona prisutna i koliko se teško uklanja kada jednom dospe u eko-sistem. Deo mikroplastike potiče iz sasvim obične svakodnevne rutine – pranja veša. Kada peremo tkanine, naročito sintetiku, oslobađaju se mikroskopska vlakna koja s otpadnom vodom odlaze dalje, sitna, raspršena i praktično nevidljiva.

Najjednostavnije rečeno, sintetika je veštačka tkanina koja se hemijski proizvodi u fabrici, od polimera, od čega kasnije nastaje tkanina. Poznato je da se na etiketama često kao sastav navode poliester, poliamid, akril, likra i drugi slični materijali. Tokom pranja, oni se mogu „kruniti” u mikroskopske deliće koji potom putuju dalje.

Da bi se problem rešavao u korenu, mikrovlakna treba zadržati odmah u procesu pranja, pre nego što voda ode u kanalizaciju. Na tom principu zasniva se Regen – tehnologija filtracije, koju je razvila britanska kompanija Matter iz Bristola. U laboratoriji je filtriranje bilo prilično jednostavno, ali su pravi problemi nastali tek kada su počele da se testiraju zahtevnije ture pranja. Verzije koje su u kontrolisanim uslovima delovale stabilno počele su da otkazuju kada su se suočili sa onim što se u stvarnosti redovno nalazi u vodi od pranja, poput ulja, ostataka kože, deterdženta i masnoća. Tu dolazi do stvaranja mešavina koje su „odlične” u zapušavanju filtera. Lako se stvara talog gde se vlakna upliću, a čestice popunjavaju mikropore i filter sa sitnim otvorima brzo gubi protok. Iako filteri hvataju vlakna iz svih tkanina, najveći ekološki rizik u kontekstu mikroplastike dolazi od sintetičkih materijala, dok su pamučna vlakna biorazgradivija, iako i ona opterećuju otpadne vode i mogu nositi hemikalije iz tekstila.

Zato Matter smatra da rešenje ne može biti samo „još jedan filter”, jer tada održivost prestaje da bude osnovni princip i, umesto da se uklanja otpad, sistem ga stvara kroz nove jednokratne ventile i membrane. Cela ideja je da se ne troše novi resursi, zbog čega se obratila pažnja i na to da se ne zahteva dodatna potrošnja vode ovom tehnologijom. Osim toga, često održavanje nervira ljude, te oni uređaje koji ih nerviraju, u svetu prepunom informacija i obaveza, vrlo lako prestanu da koriste ili ih jednostavno zaobiđu.

U fokusu:

• Kako projekat Greenfield menja ekološku svest studenata
• Nevidljiva infrastruktura koja troši stvarne resurse
• Garancije porekla kao test transparentnosti e-mobilnosti

Kako Regen radi? Tokom pranja, filter hvata materijal u jednom specifičnom području tako da veći deo membrane ostaje čist dok se sistem ne približi zasićenosti. Senzor zatim detektuje da se filter približava blokadi i aktivira Regen funkciju. Uveden je i poseban ventil koji, čak i ako se filter potpuno zasiti usred ciklusa, omogućava da veš-mašina može da završi započeto pranje, pa filter ne postaje tačka kvara u domaćinstvu. Uhvaćeni materijal se lako prazni, a filter nije pun vode u trenutku pražnjenja, te je proces higijenski.

Regen je, po svemu sudeći, zamišljen da bude ugrađen u veš-mašine, ali može postojati i kao dodatni filter. Ipak, kao tehnologija, njegova primena nije ograničena samo na kućne mašine za veš, već može biti rešenje za čitav lanac – od domaćinstava, preko profesionalnih perionica, pa sve do tekstilne industrije. Sistem se ne vezuje isključivo za pranje u veš-mašinama, već može ići i do same proizvodnje tkanina u tekstilnim fabrikama, gde nastaju velike količine otpadne vode tokom proizvodnje i obrade materijala.

Do 2030. godine, Matter želi da razvije i plasira dovoljno svojih rešenja – i u tekstilnoj industriji i u pranju veša – tako da ta rešenja zajedno mogu da „uhvate” ukupno 15.000 tona mikrovlakana, odnosno da se kroz širu primenu njihovih sistema u domaćinstvima, perionicama i fabrikama zbirno spreči da tolika količina mikrovlakana završi u otpadnim vodama i dalje u prirodi.

Novi standardi nastaju tek kada ekološko rešenje postane neprimetno u svakodnevici – kada radi pouzdano i ne traži dodatni napor niti resurse — tada ovakva rešenja postaju nova normalnost.

Priredila: Milica Vučković

Tekst je objavljen u Magazinu Energetskog portala DIGITALIZACIJA