Poljoprivreda je najveći globalni poslodavac i jedini sektor čije proizvode koristimo svi, svakog dana, više puta. I dalje se primarno odvija na zemljištu, s kojeg potiče čak 95 odsto hrane koju konzumiramo. Međutim, zemljište je danas mnogo više od osnove ishrane — to je neobnovljiv resurs, stanište dve trećine živih bića, važna karika u ciklusu ugljenika, infrastruktura gradova budućnosti i strateški saveznik u borbi protiv klimatskih promena.
U vremenu sve većeg pritiska na prirodne resurse, krajnje je vreme da zemljište ponovo dobije mesto koje zaslužuje — u središtu politika, investicija i naše pažnje.
Zemljište povezuje sve sektore
Poljoprivreda ima glavnu ulogu u snabdevanju hrane i očuvanju biodiverziteta, ali istovremeno doprinosi emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Najčešće se citira da sektor poljoprivrede, šumarstva i drugih oblika korišćenja zemljišta, tzv. AFOLU sektor, učestvuje sa 13–21 odsto u ukupnim antropogenim emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Manje je poznato da značajan deo tih emisija potiče od prenamene zemljišta, uključujući i krčenja šuma od 11 odsto.
Zemljište odavno više nije isključivo poljoprivredna tema — ono je strateški resurs koji povezuje sve sektore razvoja. Energetika, građevinarstvo, turizam, rudarstvo, upravljanje zaštićenim prirodnim dobrima itd. — svi se u svojoj osnovi oslanjaju na prostorne kapacitete koje zemljište pruža. Njegova vrednost raste proporcionalno pritisku koji društvo vrši, jer svi sektori žele sve više zemljišta, u što većim površinama.
Za razliku od vazduha, reka ili okeana, zemljištem se može raspolagati u smislu svojine, posedovanja. Upravo ta mogućnost otuđenja čini zemljište duboko socijalnim i političkim pitanjem, u čijem središtu moraju biti pravičnost, održivost i dugoročno planiranje.
U FOKUSU:
- Kako ABB-ova tehnologija redefiniše industrijsku energetsku efikasnost
- Klimatska ranjivost BiH – šta čeka urbana područja
- Julski talas požara u Srbiji – alarm koji ne smemo da ignorišemo
Zdravo zemljište — neraskidiva karika u ciklusu ugljenika
Ciklus ugljenika omogućava život na Zemlji i odvijanje životnih procesa. Biljke koriste ugljen-dioksid iz atmosfere u procesu foto-sinteze, dok se ugljenik skladišti u njihovim tkivima. Kada organizmi umru, ugljenik se vraća u zemljište ili atmosferu kroz procese razlaganja. Iako je vezivanje ugljenika spor proces, ono je moguće — otuda i potiče slogan: Vratimo ugljenik tamo gde pripada – u zemljište.
Zemljište do dubine od jednog metra sadrži više ugljenika nego nadzemna vegetacija i atmosfera zajedno. Međutim, već polovina svetskog poljoprivrednog zemljišta na neki način je degradirana, uglavnom zbog gubitka organske materije – humusa, što je posledica intenzivne poljoprivrede. Ovo paradoksalno dovodi do toga da takva degradirana zemljišta još više otpuštaju ugljen-dioksid, umesto da ga vezuju, što može poništiti sve naše druge uštede u energetskom sektoru. Dodatno, degradirana zemljišta su posebno ranjiva na klimatske promene i ekstremne uslove nepogoda, što dovodi u pitanje stabilnu proizvodnju hrane.
Organska materija (humus) oduvek je bila pokazatelj plodnosti zemljišta. Usled intenzivne proizvodnje, smanjenja stočnog fonda, spaljivanja žetvenih ostataka, gubitka plodoreda i erozije, većina zemljišta u našoj zemlji beleži trend opadanja sadržaja humusa. Sve je manje proizvođača koji se mogu pohvaliti da njihova zemljišta imaju više od tri odsto humusa — što je minimalni prag za uspešnu i klimatski otpornu proizvodnju.
Vezivanje ugljenika u zemljištu je prvenstveno mikrobiološki proces, a za njegovu aktivaciju potrebni su povoljni uslovi. Agrotehničke mere regenerativne poljoprivrede upravo poboljšavaju te uslove i podstiču resintezu organske materije. U analizi potencijala za smanjenje emisija GHG gasova u prehrambenoj industriji, najveći efekti se postižu upravo kroz unapređenje zemljišta. Zato se sve više velikih agrarnih sistema u svojim ESG ciljevima opredeljuje za regenerativnu poljoprivredu.
Dr Jordana Ninkov
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala Klimatske promene
