Emisije gasova staklene bašte ostavljaju brojne negativne posledice na planetu, kao što je zagađenje vazduha, povećanje kiselosti okeana i problem o kojem se možda i najviše govori – globalno zagrevanje. Istraživanja koja su rađena u gotovo svim krajevima sveta pokazala su da je značajnu odgovornost za emitovanje ovih emisija ponela poljoprivreda. Zbog toga svetski naučnici iznalaze načine kako da poljoprivredne prakse učine održivijim primenjujući, recimo, principe regenerativne poljoprivrede. Među održivim idejama koje se realizuju uglavnom u dalekim zemljama, jedna se rodila upravo u Srbiji. Ovo je priča Tare Lazarević, učenice Gimnazije u Zaječaru, koja je svoje vreme i znanje usmerila na praktična rešenja, koja našu prirodu mogu da učine zdravijom sredinom za život.
Detinjstvo ispunjeno vremenom provedenim u prirodi, kroz igru i pomaganje baki i deki oko poslova u njihovoj bašti, probudilo je u Tari još u osnovnoj školi ljubav prema prirodnim naukama, koja se kasnije spontano razvila u ljubav prema ekologiji. Desetak godina kasnije Tarina odgovornost prema prirodi dolazi do izražaja, posebno kroz učestvovanje na Svetskoj olimpijadi zaštite životne sredine i održivog razvoja. Razmišljajući o odabiru teme za takmičenje, Tara je tragala za rešenjima koja će biti inovativnija od onih za koje, uglavnom, svi znaju. Njen konačan izbor bilo je predstavljanje ideje projektovanja ugljeničnih farmi na teritoriji Srbije.
U FOKUSU:
- ŠETAJ, RECIKLIRAJ, ZARADI TOKENE
- ZAJEDNIČKIM SNAGAMA DO POBOLJŠANJA U OČUVANJU PRIRODE
- ULAGANJEM U ODRŽIVOST UNAPREĐUJEMO ŽIVOTNU SREDINU I POSLOVNI AMBIJENT
Šta su ugljenične farme?
Objašnjavajući najšire značenje pojma, Tara je istakla da su ugljenične farme i farme za koje mi znamo zapravo veoma slične na prvi pogled, ali da su sitne promene one koje prave značajnu razliku i čine ugljenične farme održivijim. Kao što i samo ime ukazuje, reč je o farmama koje imaju veći kapacitet da zadrže ugljenik u zemljištu. Ovo se postiže na različite načine, kao što je primena kompostiranja, uzgajanje i pokrivanje određenih tipova useva i drugo.
− S obzirom na to da svaka porodica približno baci 30 odsto namirnica koje bi mogle da posluže za kompostiranje, u okolnim mestima bi postojali posebni kontejneri za odlaganje takvog otpada i oni bi se prevozili do farmi na svaka dva do tri dana − objašnjava Tara.
Ovakve farme prostirale bi se na znatno većim površinama od uobičajenih i ne bi bile namenjene za ličnu upotrebu. Postoji još jedan važan uslov koji se postavlja, a koji će ugljenične farme činiti drugačijim. Naime, prostor oko farmi zahteva pošumljavanje i isplaniranu ispašu, dok fabrikama neće biti mesto u bližoj okolini. Kako Tara navodi, fokus ugljeničnih farmi jeste na smanjenju viška ugljenika, ali uporedo bi se doprinosilo i rešavanju drugih problema. S obzirom na to da efekat staklene bašte pospešuje požare, suše i poplave, širom primenom ovakvih farmi, uticalo bi se na ublažavanje vremenskih nepogoda. Pored toga, obogaćeno zemljište donosilo bi više prinosa, koji bi bili donirani onima koji nemaju dovoljno hrane, čime se ublažava i problem gladi i siromaštva.
Priredila: Katarina Vuinac
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala OČUVANJE PRIRODE.
