Deset najvećih emitera u Srbiji zajedno proizvode preko 31 milion tona ugljen-dioksida godišnje, što je preko 60 odsto ukupnih teritorijalnih emisija Srbije.
Ovo nam govori portal Climate TRACE, neprofitna koalicija organizacija koja koristi podatke sa preko 300 satelita i senzora, i uz pomoć veštačke inteligencije obrađuje podatke da bi dobila rezultate sa preko 600 miliona izvora zagađenja širom sveta, piše za Klima101, dr Mirko Nikolić sa Univerziteta Sodertorn u Švedskoj.
Cilj je da se izbegne standardna boljka vezana za izveštavanje emisija CO2 i drugih štetnih gasova: tradicionalni inventari se oslanjaju na preduzeća koja sama prijavljuju svoje emisije (ili ih uopšte ne prijavljuju). Podaci se zaokružuju na mesečnom nivou i daju sliku gotovo uživo. U tekstu se osvrćemo pre svega na proračune za 2024. godinu.
Kako nam govore satelitski podaci, sasvim očekivano, u Srbiji su termoelektrane u vrhu liste najvećih emitera. Termoelektrana Nikola Tesla (TENT) je bez premca, sa svojih 15,59 miliona tona CO2 u toku 2024. godine, zatim TE Kostolac sa 6,92 miliona, TE Kolubara sa 1,04, zatim Novosadska toplana sa 0,66 i TE Morava sa 0,61 miliona tona CO2. Poređenja radi, kako navodi Climate TRACE, Srbija je prošle godine emitovala ukupno nešto preko 60 miliona tona gasova staklene bašte (što uključuje i CO2 i druge gasove) – termoelektrane bile su gotovo polovina te ukupne brojke.
Ne samo sagorevanje, i samo rudarenje uglja izaziva obimne emisije: u okviru EPS-a na listi 10 najvećih emitera su i rudnici Tamnava i Radljevo (sa 0,74 odnosno 0,58 miliona tona gasova staklene bašte). Ove brojke nisu tako daleko od podataka koje nam pružaju zvanični državni inventari, i potvrđuju da je za klimatsku akciju u Srbiji ugalj apsolutno centralni problem.
Međutim, ugalj nije jedini problem – niti je slika emisija tako jednostavna kao što se možda čini.
Pročitajte još:
- Zabrinutost stručnjaka – Srbija pred uvođenjem poreza na emisije gasova
- Srbija povećala klimatsku ambiciju – smanjenje emisija za 40,1 odsto do 2035. godine
- Dodela besplatnih filtera za smanjenje emisije čestica iz individualnih ložišta u Beogradu
Putevi čelika: od Južne Afrike, preko Smedereva do Evropske unije
Na četvrtom mestu najvećih emitera u Srbiji nalazi se Železara Smederevo, sa 1,96 miliona tona CO2.
Ovo je manje od svetskog proseka, gde industrija čelika ima udeo od 7-8 odsto u ukupnim energetskim emisijama. Ali ovde bi bilo dobro uraditi jednu kratku analizu, jer postoje i šire emisije vezane za rad Železare.
Naime, Climate TRACE procenjuje emisije na mestu proizvodnje, ali to izuzima ključne elemente prerade čelika, kao što su energija i sirovine. Kompanija HBIS, vlasnik Železare Smederevo, peti je najveći proizvođač čelika na planeti, i smederevska železara je deo globalnih lanaca snabdevanja, kao i emisija gasova staklene bašte.
Za početak treba uzeti u obzir da se sva ruda koju Železara koristi, kao i koks uvoze (visoko-energetski tip uglja koji se koristi u pećima za topljenje čelika). Železara kao energent koristi i prirodni gas, koji kao što je poznato oko 90 odsto takođe uvozi.
Do početka rata u Ukrajini, većina rude i koksa su dolazili iz Rusije i Ukrajine, ali od tada se nalaze alternativni kanali snabdevanja, navode se: Južna Afrika, Australija, Brazil, Indija i Kina. Imajući u vidu da su u principu nepoznati tačni izvori snabdevanja i itinerari transporta, materijala nemoguće je preciznije izračunati emisije koji oni izazivaju. Svakako, sama činjenica da neke od ovih sirovina obiđu celu planetu da bi stigle do Smedereva, otvara pitanje održivosti.
S obzirom na izvore rude, ovaj prevoz se izvesno odvija uglavnom brodovima, koji su notorna rupa u izveštavanju o emisijama i „ne pripadaju” nijednoj zemlji.
I tu se ne zadržava put sirovina i proizvoda. Oko polovina proizvodnje Železare se izvozi, uglavnom na tržišta Evropske unije, tako da, ako posmatramo ne teritorijalne nego emisije država po potrošnji, moglo bi se reći da se polovina emisija Železare izvozi. Ipak, stvar nije tako jednostavna, jer je izvesno da jedan deo emisija možda putuje i dalje kroz konačne proizvode.
Treba da imamo u vidu da Srbija po ekonomskoj vrednosti zapravo i uvozi više proizvoda od čelika nego što izvozi.
Na svetskom nivou, industrija čelika se vidi kao izazov za dekarbonizaciju, i iako se intenzivno radi na prelasku na električne i peći koje koriste vodonik, Međunarodna agencija za energetiku (IEA) procenjuje da industrija čelika „nije na putu” da dostigne tzv. neto nulu emisija do 2050. godine. I sama majka kompanije Železare „Smederevo“ navodno u svojim postrojenjima u Kini navodno već pravi „zeleni čelik” koristeći vodonik, sa značajno manjim emisijama gasova staklene bašte, ali nažalost, koliko je poznato, ne postoje nikakvi planovi da se ovakve tehnologije instaliraju u Srbiji.
Tekst u celosti pročitajte ovde.
Izvor: Klima101
