Srbija je najsiromašnija zemlja Balkana kada su u pitanju autohtone površinske vode (modul oticaja q=5,7 l.s-1.km-2) i spada u siromašnija područja Evrope. Okolne zemlje odlikuje značajno veći modul oticaja od Srbije, pa tako za Crnu Goru on iznosi 44, za Albaniju 30, BiH 23,4 i Makedoniju 7,8.
Takođe, treba očekivati pogoršanje hidrološkog režima u narednim decenijama, u svetlu činjenice da se Srbija nalazi u delu jugoistočne Evrope koji je ekstremno ugrožen tekućim i prognoziranim klimatskim promenama, i kao takav, identifikovan je na globalnom nivou.
Površinski oticaj na teritoriji Srbije ima naglašenu prostorno-vremensku neravnomernost usled čega pojedina područja nemaju dovoljno vode za piće. Južni, jugozapadni i zapadni delovi Srbije bogatiji su vodom nego centralne i istočne oblasti, dok je najmanja izdašnost izmerena na prostoru AP Vojvodine i na slivovima levih pritoka Kolubare i Velike Morave.
Količina raspoložive vode na nekoj teritoriji može imati autohtono poreklo (formira se od kišnih i snežnih padavina na toj teritoriji) ili doticati sa nekog drugog područja (tranzitne vode). Na teritoriji Republike Srbije formira se određeni iznos površinskog oticaja, ali znatno veće količine dotiču sa susednih teritorija i kasnije otiču u pravcu Crnog, Egejskog i Jadranskog mora, pri čemu je daleko najveći deo tranzitnih i drugih voda, koje Dunavom odlaze u Crno more.
Kvalitet podzemnih voda na području Srbije je dosta neujednačen, što je posledica različitog mineraloško-petrografskog sastava vodonosnih slojeva, geneze podzemnih voda i akvifera, starosti vode, različitog intenziteta vodorazmene i sl. Kvalitet podzemnih voda nalazi se u rasponu od izuzetno dobrog, što znači da nije potrebna prerada, do slabog, gde je nužna primena veoma složenih postupaka kondicioniranja vode pre njene upotrebe za javno vodosnabdevanje. Status podzemne vode određuje se na osnovu kvantitativnog i hemijskog statusa.
Dobar status vodnog tela podzemnih voda je postignut kada srednje višegodišnje zahvatanje podzemnih voda ne prevazilazi raspoloživi resurs podzemne vode, zatim kada ne postoji trend opadanja nivoa i nema rizika od zagađenja površinskim vodama.
U fokusu:
U dominantne pritiske, za koje se smatra da će uzrokovati slab hemijski status vodnih tela, spadaju poljoprivredne aktivnosti i neuređena kanalizaciona mreža naseljenih područja, pri čemu ne treba zanemariti i ostale pritiske, poput komunalnih i industrijskih deponija, koji lokalno mogu da prouzrokuju značajna zagađenja podzemnih voda.
Generalno, Srbija nije bogata vodama i samo brižljiv i racionalan tretman ovog resursa može zadovoljiti tekuće i buduće potrebe. Kad je reč o zabrani gradnje malih hidroelektrana MHE u zonama zaštite prvog, drugog i trećeg stepena kako je predviđeno novim Zakonom o obnovljivim izvorima energije, želim da istaknem da niko neće moći da odahne dok ne vidimo odlučnu demonstraciju primene usvojenih zakonskih rešenja, pogotovo prema onima koji i sada rade protivpravno.
Borba protiv izgradnje MHE derivacionog tipa (sa cevovodima) očigledno će još potrajati. Živi svet vodotokova je pretrpeo velike štete, pre svega zbog redukcije ihtiofaune (po masi i brojnosti), kao i drugih vrsta, intenziviranja erozionih procesa, uklanjanja šumske vegetacije, poremećaja režima površinskih i podzemnih voda, čak i ugrožavanja sistema za vodosnabdevanje pojedinih naselja (Vlasotince).
Na žalost, nismo došli do prelomne tačke kojom se uvodi prioritet Zakona o zaštiti prirode nad drugim zakonima, jer i dalje ne postoji puna svest o suštinskom imperativu zaštite životne sredine, već se ponavljaju poželjne floskule radi umirenja javnosti. Primer je nedavno usvojen „Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima“ (Sl. Glasnik RS, br. 40/2021) kojim se favorizuju rudarske aktivnosti i bezuslovno štite prava i interesi investitora, a istovremeno minimizira značaj primene drugih zakona koji su ključni za efikasnu zaštitu životne sredine.
Jedino rigorozna kaznena politika može da osvesti i obuzda pojedine zagađivače koji zbog malih kazni ili neprimenjivanja zakona nastavljaju svoje neprihvatljive aktivnosti. Neophodna je jasna demonstracija političke volje da se afirmiše rad inspekcija i spreči svaka podrška zagađivačima i nesavesnim investitorima. Naposletku, jasno je da su građani danas bolje informisani, ekološki svesniji i spremniji da se bore za zdravo okruženje. Shvatili su da to niko neće uraditi dok se sami ne pokrenu i odlučno demonstriraju volju da se stvari menjaju. Svaka vlast, aktuelna i buduća, moraće da se ponaša u skladu sa zahtevima ekološki senzibilnijeg biračkog tela.
Autor stava: Prof. dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Tekst u celosti možete pročitati u Magazinu Energetskog portala VODNI RESURSI.
