Naš sagovornik je dr Vid Vukasović, naučni savetnik u oblasti međunarodnog prava na temu žaštite životne sredine, nekadašnji rukovodilac odseka za međunarodno pravo Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu; nosilac diplome kosmičkog i vazduhoplovnog prava prestižnog kanadskog Univerziteta „MekGil“ (McGill) iz Montreala, učesnik u više naučnih projekata, autor dvadesetak stručnih knjiga i preko dve stotine članaka, kao i nekoliko književnih dela.
Na početku razgovora gospodin Vukasović ističe jedno od ključnih pitanja koja se postavljaju pred čovečanstvo, a to je izgradnja novog ekološkog morala.
VV: Potreba zaštite životne sredine zahteva, pored propisa koje donose države na nacionalnom planu i koje se dogovaraju i sprovode na međunarodnom planu, i jačanje moralnih normi koje bi ukazivale ljudima na potrebu da ulažu napor u očuvanju životne sredine i, u većoj meri, van onoga što im nalažu pravni propisi. Tu se čak može govoriti o ekološkoj duhovnosti, o svetosti prirode, o ljubavi prema planeti Zemlji, o osnovnim ekološkim zapovestima itd. Ovaj moral već postoji u začetku, a na obrazovnim institucijama, ekološkim organizacijama, religijskim organizacijama, ekološki svesnim pojedincima je da ga dalje razvijaju.
EP: Koliko je čovek današnjice svestan značaja očuvanja životne sredine?
VV: Nema sumnje da ekološka svest raste poslednjih nekoliko decenija, a posebno posle održavanja Konferencije UN o životnoj sredini u Stokholmu 1972. godine. To se, pored ostalog, vidi i po sve većem angažovanju državnih ustanova i po aktivnosti nevladinog sektora. Aktivnost je dakle u porastu, ali svakako ne onoliko koliko bi to bilo poželjno.
EP: Šta može država Srbija da učini na putu smanjenja zagađenja životne sredine?
VV: Srbija može da, pre svega, doslednije primenjuje postojeće propise i da nastavi sa saradnjom na međunarodnom planu, od saradnje sa susednim državama, preko šire regionalne saradnje do globalnog nivoa. Pritom je posebno važno učešće nevladinog sektora, od obrazovnih ustanova, preko NVO, verskih zajednica, poslovnih krugova itd., u nastojanjima da se podigne ekološka svest stanovništva.
EP: Koliko narušena ekološka bezbednost, odnosno ugrožena životna sredina, utiče na bezbednost uopšte?
VV: Jedna od najvažnijih pretnji sa kojima se čovečanstvo danas suočava je poremećaj ekološke bezbednosti bilo zbog opasnosti od ljudskih aktivnosti (remećenje klime, zloupotreba nuklearne energije, genetski i drugi opasni eksperimenti, oružani sukobi itd.) ili zbog opasnosti koje vrebaju u samoj prirodi (na primer, pad asteroida, smrtonosne mutacije mikroorganizama, mega vulkanske erupcije, opasne aktivnosti sunca itd.).
EP: Smatrate da ne koristimo kako treba i ne čuvamo valjano raspoložive vodne resurse; da je statistika nepovoljna, odnosno zagađenost površinskih i podzemnih voda zabrinjavajuća. Šta primenjujemo od međunarodnih propisa kojima se reguliše pravilna upotreba i očuvanje vodnih resursa?
VV: Korišćenje i zaštita vodnih resursa u Srbiji regulisani su našim domaćim i međunarodnim propisima. Postoji, na primer, niz međunarodnih ugovora i drugih akata koji se tiču zaštite životne sredine pa i voda. Postoji i čitav niz naših zakonskih i podzakonskih akata kojima se regulišu ova pitanja. Najzad, posebno treba spomenuti i proces usklađivanja domaćeg zakonodavstva i prakse sa propisima Evropske unije koje traje već godinama. Ne radi se tu samo o zaštiti voda od zagađivanja, što ljudima obično prvo pada na pamet, već i o regulisanju niza drugih aktivnosti u vezi sa upotrebom voda (regulisanje korišćenja međunarodnih tokova, na primer Dunava, u plovidbene i druge svrhe, odbrana od poplava itd.). Republika Srbija primenjuje svoje propise, koristi doprinose postojećih institucija i sprovodi obaveze preuzete na međunarodnom planu (međunarodne ugovore, saradnju u okviru međunarodnih organizacija, saradnju sa susednim državama, odnosno državama sa kojima deli pojedine vodne resurse. Primer je saradnja podunaskih država, harmonizacija domaćih propisa sa propisima EU itd.
EP: Energetska politika Srbije je održiva energetika sa značajnim učešćem proizvodnje energije iz „čistih” (obnovljivih) izvora. Kakve posledice i prognoze nebezbedne energetske politike jedne države mogu biti po životnu sredinu?
VV: „Zelena“ energetika u velikoj meri doprinosi očuvanju životne sredine bilo da je reč o korišćenju postojećih obnovljivih izvora energije (na primer, hidro energije, solarne energije, energije vetra itd.) ili o nalaženju i razvijanju potpuno novih izvora (na primer, energija gravitacije, korišćenje plime i oseke itd.). Posledice nebezbedne energetske politike jedne države mogu biti vrlo loše po životnu sredinu, počev od povećanog zagađivanja životne sredine, loših sistema za proizvodnju i distribuciju pitke vode, do katastrofalnih posledica, na primer usled havarije nuklearnih elektrana i drugih opasnih postrojenja. Primer havarije japanske nuklearne elektrane Fukušima pokazuje da ni najviši tehnički standardi ne mogu da garantuju potpunu bezbednosti u odnosu na prirodne katastrofe.
EP: Na osnovu Vašeg bogatog iskustva i znanja, poznavanja međunarodnog prava, domaćih i svetskih praksi, zakona u kojima bilo i vašeg udela, značajno je čuti Vaše tumačenje trenutne energetske, a time i ekološke bezbednosti Republike Srbije i Balkana u poređenju sa evropskim i svetskim standardima kojima težimo?
VV: Akcioni programi i drugi programski dokumenti kao i dobar deo naših propisa u oblasti životne sredine pa i energetike, uključujući tu i obaveze koje je Srbija prihvatila na osnovu međunarodih ugovora i saradnje sa međunarodnim organizacijama, sadrže odredbe o „zelenoj“ energetici. U kojoj će meri i kojom brzinom biti u praksi ubuduće zastupljeni obnovljivi izvori energije zavisiće od mnogo faktora, a pre svega od ekonomskih mogućnosti i odluke političara da daju životnoj sredini značajnije mesto nego što ga sada ima.
Biljana Radović
foto: Natalija Dabić
