Tekstilna industrija proizvodi materijale koji se koriste u svakodnevnom životu, a savremeni svet zahteva masovnu proizvodnju ovih materijala. Iako tekstil nudi mnoge prednosti, malo je poznato da mnogi proizvodi sadrže štetne hemikalije koje mogu imati ozbiljne negativne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Ova industrija je jedan od najvećih izvora zagađenja per- i polifluoroalkilnim supstancama (PFAS) u Evropi. Prema podacima Evropske agencije za životnu sredinu (EEA), tekstil čini oko 35 odsto ukupne globalne potražnje za PFAS.
Ove supstance predstavljaju široku grupu sintetičkih hemikalija, poznatih po svojoj izdržljivosti – otporne su na vodu, masti i toplotu. Procene su da postoji više od 10.000 različitih PFAS jedinjenja. Međutim, upravo zbog svoje otpornosti postaju izuzetno štetne za životnu sredinu. PFAS su poznate kao „večni zagađivači“, jer se ne razgrađuju prirodnim putem i mogu opstati decenijama u prirodi, kao i u ljudskom organizmu.
Iako je poznato da su štetne, većina tekstila u Evropi uvozi se iz zemalja Azije u kojima se primenjuju manje stroge zakonske regulative za hemikalije, što znači da postoji veoma malo informacija o sadržaju PFAS u tekstilu koji bude uvezen.
PFAS se u prirodi šire kroz vodu, vazduh i zemlju, a njihova prekomerna koncentracija može uzrokovati razne zdravstvene probleme, od problema sa plodnošću do povećanog rizika od raka. Kako mogu da dospeju u ljudski organizam, tako lakše ulaze u organizme životinja i mogu se akumulirati u biljkama, šireći se dalje kroz lanac ishrane. Dugotrajna izloženost može uzrokovati poremećaje čitavih ekosistema.
Pročitajte još:
- Evropljani u proseku bace 12 kilograma tekstila godišnje
- Modna industrija zaostaje u postizanju klimatskih ciljeva
- Održivija modna industrija – Mogu li bakterije da iskorene upotrebu sintetičkih boja?
Ranije se smatralo da ne postoje dovoljno dobre alternative za PFAS, međutim, istraživanja su pokazala da zapravo postoje i to bezbednije za životnu sredinu, poput biorazgradivih ili manje štetnih sintetičkih materijala. Na primer, vodootporni materijali napravljeni od prirodnih vlakana obogaćenih voskom ili smolom.
Problem u vezi sa tekstilom koji sadrži PFAS ogleda se i u otežanoj mogućnosti reciklaže. Na kraju životnog veka tekstila, uglavnom ne postoje informacije o tome da li sadrži PFAS i, ako sadrži, u kojoj količini. Testiranje tekstila na ove hemijske supstance predstavlja skup i zahtevan proces. Tekstil koji sadrži ove supstance teško je reciklirati zbog njihove otpornosti na raspadanje, a ako se podvrgne reciklaži, dolazi do širenja supstance kroz reciklažne tokove. Takođe, proces uklanjanja PFAS od ostatka tekstila koji može da se reciklira jeste finansijski neisplativ. Još jedna od alternativa može biti upotreba biopolimera, koji je sve popularniji u svetu i značajno se lakše reciklira i razgrađuje.
Tehnički izvodljive alternative postoje za različite kategorije tekstila kao što su kućni tekstil, sportska odeća i obuća. Međutim, za neke kategorije, kao što je zaštitna oprema za vatrogasce ili oprema u medicini koja štiti od izlaganja različitim tečnostima, još uvek ne postoji dovoljna zamena za PFAS.
Evropska unija treba da nastavi sa uvođenjem novih tehnologija i strožih regulativa, kao što su digitalni pasoši za proizvode, kao i sa unapređenjem metoda za sortiranje. Sve ovo pomoći će da se PFAS prati kroz celokupan životni ciklus proizvoda.
