Porast globalne populacije prati i sve veća potražnja za hranom, dok istovremeno brojni izazovi ugrožavaju njenu sigurnost – od klimatskih promena i gubitka biodiverziteta do nepravilnog upravljanja prirodnim resursima i zagađenja. Kako bi se odgovorilo na ove izazove, razvijaju se održivi pristupi poput regenerativne poljoprivrede i marikulture, koji mogu pomoći u očuvanju ekosistema i obezbeđivanju stabilnih izvora hrane.
More pokriva više od 70 odsto Zemljine površine i predstavlja značajan izvor hrane. Ipak, njegov kapacitet nije neograničen. Marikultura, specijalizovana grana akvakulture, podrazumeva uzgoj ribe, školjki, algi i drugih morskih organizama u slanoj vodi. Marikultura može igrati ključnu ulogu u budućnosti prehrambene industrije – ali samo ako se razvija pažljivo i strateški, kako bi se minimizirao njen negativan uticaj na biodiverzitet. Za razliku od tradicionalnog ribarstva, marikultura omogućava kontrolisan uzgoj u specifičnim uslovima, smanjujući pritisak na divlje vrste i obezbeđujući stabilnu i predvidivu proizvodnju hrane.
Prema istraživanju koje je predvodio Univerzitet u Mičigenu, moguće je povećati proizvodnju hrane iz mora, dok se istovremeno smanjuju negativni uticaji marikulture na biodiverzitet – kroz strateško planiranje. Istraživači su razvili model za procenu efekata marikulture na populacije više od 20.000 vrsta morskih organizama do 2050. godine, prema različitim scenarijima. Osim specifičnosti o tome šta se gde uzgaja, u obzir su uzeti i različiti klimatski scenariji, koji uzimaju u obzir nivo zagrevanja i emisije gasova staklene bašte.
Pročitajte još:
- EU odobrila larve brašnara kao novi prehrambeni proizvod
- Ekstremni vremenski uslovi ugrožavaju ishranu u Latinskoj Americi i Karibima
- Da li sistemi ishrane mogu da isprate potrebnu transformaciju ka održivosti?
Prema najboljem scenariju, ako bi se farme postavile na područjima sa najmanjim negativnim uticajem na životnu sredinu, proizvodnja školjki mogla bi da poraste za 2,36 puta, a riba za 1,82 puta. Istovremeno, ovakvim strateškim planiranjem, globalni negativni uticaji na biodiverzitet mogli bi da opadnu za 30,5 odsto, dok sama marikultura, kao način proizvodnje, ne bi bila ugrožena, već bi nastavila da raste na ekološki održiv način. S druge strane, najgori scenario, u kojem bi se farme gradile na lokacijama sa najvećim štetnim posledicama po biodiverzitet, pokazao je da bi negativni uticaji mogli biti četiri puta veći nego kada bi se marikultura razvijala nasumično.
Naučnici ističu da ne postoji univerzalno rešenje koje bi omogućilo održivu primenu marikulture, jer se strategije moraju prilagođavati specifičnostima svakog regiona. Ipak, važno je napomenuti da i najbolji scenariji nisu bez svojih negativnih posledica. Naime, čak i u optimalnim uslovima, marikultura može imati uticaj na određene morske vrste, poput kitova, foka i morskih lavova, jer se one mogu nalaziti u područjima koja su u neposrednoj blizini farmi.
Ipak, kako bi se marikultura razvijala na održiv način, ključno je da se unapred razumeju sve moguće negativne posledice. Na taj način, mogu se razviti strategije koje će minimizirati ove uticaje, omogućavajući marikulturi da nastavi da raste, ali na ekološki odgovoran način.
Katarina Vuinac
