Klimatske promene nanose sve veću štetu domaćoj poljoprivredi, a ni geopolitička situacija često ne ide naruku srpskim proizvođačima. Od izbijanja sukoba između Rusije i Ukrajine, Srbija je izgubila značajno tržište, pa svoju šansu sada traži u povratku na tržišta nesvrstanih zemalja, gde je nekada imala snažno prisustvo. Unapređenje proizvodnje i izvoza nije moguće bez ozbiljnije podrške države.
Na parcelama ZZ „Agrosoj” kukuruz je, kako kažu, zbog suše u katastrofalnom stanju, pa rod ne opravdava ni troškove kombajniranja. I suncokret, iako toploljubiva kultura, ozbiljno je pogođen nedostatkom padavina. Manji prinosi ne znače više cene, što domaće proizvođače dovodi u težak položaj.
„Uslovima na tržištu se prilagođavamo tako što analiziramo svaki trošak, sagledavamo da li je on zaista potreban i pokušavamo da pravimo uštede na svakom koraku. Zamislite bilo koji posao u kojem su troškovi proizvodnje povećani za skoro 40 odsto, prodajne cene nepromenjene, a prinosi niži za 60 odsto. Koliko poslova bi to preživelo? Poljoprivreda to podnosi, ali pitanje je, dokle”, kaže Nandor Vereš iz ZZ „Agrosoj” iz Neuzine.
U ZZ „Beška” ističu da na tržištu postoji veliki disbalans između cena repromaterijala, mehanizacije i cena ratarskih proizvoda.
„Trudimo se da reagujemo u najpovoljnijim trenucima tokom godine i veoma pažljivo biramo izvore finansiranja”, kaže Dragan Lončar iz ZZ „Beška”.
Neisplativost proizvodnje menja setvenu strukturu
Sledeća godina biće posebno izazovna za proizvođače hrane, jer je teško i funkcionisati i investirati u vreme velikih kriza.
„Smanjićemo površine pod kukuruzom i povećati one pod crnim lukom i šargarepom. Rizik je i dalje veliki i posao iziskuje veliku posvećenost. Zadruga će u narednim godinama raditi na fokusiranju na kulture koje mogu da se proizvode profitabilno i na uštedama gde god je to moguće”, ističe Vereš.
Zbog klimatskih promena i niskih otkupnih cena, mnogi unapred planiraju svaki detalj proizvodnje.
„Povećavamo procenat ozimih kultura, širimo zalivne sisteme i gajimo manje osetljive jare kulture, a kooperantima savetujemo osiguranje useva”, kaže Lončar.
Pročitajte još:
- Ubrzanje transformacije prehrambenih sistema – ključ za ciljeve Agende 2030
- Poljoprivredni sektor EU: Izazovi i prilike za leto 2025.
- Genetska inovacija mogla bi da spasi banane od klimatskih uticaja
Neizvesnost koči investicije
Iako zadruge pokušavaju da investiraju u razvoj, sve se radi oprezno i postepeno.
„Do sada smo uložili u solarne panele, specijalizovane mašine za povrće, pakerice, vage, boks palete, hladnjače i savremena skladišta za luk. U planu je nabavka novih solarnih panela i proširenje skladišnih kapaciteta i zalivnog sistema. U ekonomiji, kada stanu investicije, staje i razvoj, a to ne smemo dozvoliti”, poručuje Vereš.
U ZZ „Beška” sve mašine su opremljene uređajima za preciznu poljoprivredu.
„Koristimo softver za satelitsko praćenje useva tokom vegetacije. Zalivni sistem je na solarni pogon i kontroliše se daljinski. Nove tehnologije povećavaju produktivnost, ali zahtevaju obučene ljude. Bez alata – nema zanata”, dodaje Lončar.
Tehnološki napredak nadmašuje mogućnosti prosečnog gazdinstva, pa su zadruge rešenje za male proizvođače, kroz model „mašinskih prstenova”.
Dronovi će morati da sačekaju
Iako tehnologija napreduje, široka primena dronova u srpskoj poljoprivredi će sačekati. Prvo je potrebno uvesti osnovne tehnologije kao što su zalivni sistemi na većim površinama.
„To je preduslov da poljoprivreda opstane i postane konkurentna Holandiji, Danskoj, Nemačkoj. Potrebno je sprovesti komasaciju i velike investicije u navodnjavanje. Stočarstvo je takođe ključno – daje stajnjak kao vredno đubrivo za održivost zemljišta. Voda je temelj svega, dok to ne rešimo, vrtimo se u krug”, kaže Vereš.
Budućnost srpske poljoprivrede “povratak u prošlost”
Agroekonomski analitičar Branislav Gulan ukazuje na to da poljoprivreda u Srbiji nije zaista tretirana kao strateška grana.
„Nema sigurnosti ni u čemu, osim možda u Bogu, ako s njim može da se dogovori. Bez poljoprivrede kao strateške grane nema ni sigurnosti, ni kvalitetne hrane po prihvatljivim cenama”, upozorava on.
Ove godine rod pšenice je dobar, ali podseća da smo rekord imali 1991, kada je proizvedeno 3,7 miliona tona. Rekord za kukuruz je bio 1986. sa preko osam miliona tona, a za šećernu repu 1989. sa 4,9 miliona tona. Najviše šljiva i grožđa Srbija je imala 1969.
„Budućnost poljoprivrede je u vraćanju na stare osnove. Od 2020. do danas, šteta od suša iznosi oko 9,5 milijardi evra”, kaže Gulan.
Nauka, kako ističe, mora da odgovori novim sortama i hibridima, jer će u suprotnom do 2050. rod pšenice opasti za četvrtinu, a kukuruz znatno više.
Ceo tekst pročitajte ovde.
Izvor: RTS
