Od 25 do 28. juna 2024. godine biće održano Međunarodno Savetovanje ENERGETIKA 2024 u hotelu Zlatibor Resort na Zlatiboru.
Ove godine trebalo bi da postaju vidljiviji pozitivni efekti dekarbonizacije energetike, transporta i industrije sa ciljem saniranja posledica sve ubrzanijih klimatskih promena i sve intenzivnijeg zagađenja životne sredine.
Srbija je prihvatila Sporazum COP28. Najveći napredak u odnosu na prethodne globalne sporazume o klimi je poziv da se do 2030. godine utrostruče kapaciteti obnovljivih izvora energije i udvostruče srednje godišnje stope rasta energetske efikasnosti, kao i poziv da se u ovoj deceniji ubrza prelazak sa fosilnih goriva u energetskim sistemima, ali na pravedan način, kako bi se do 2050. godine postigle nulte emisije.
Ambicije su povećane, mere su konkretizovane, obuhvat je proširen na sva fosilna goriva, očekivanja od ubrzanja razvoja niskougljeničnih tehnologija postaju realnija, ali se i pored napretka, još uvek ne vidi da su mehanizmi koji treba da omoguće njihovo ostvarenje, a koji podrazumevaju veoma visoke investicije, uravnoteženo dostupni svim zemljama, na način koji pravično odražava odgovornost za dekarbonizaciju i zaštitu planete.
Svakako se danas može konstatovati da dosadašnja politika EU prema Zapadnom Balkanu nije dovela do energetske tranzicije. Povećane ambicije Republike Srbije, praćene su povećanim očekivanjima za finansijskom i drugom podrškom EU, koja bi bila u skladu sa principima solidarnosti i kohezije među članicama Unije, ali i u skladu sa principima Pariskog sporazuma koji se odnose na zajedničku ali diferenciranu odgovornost, na realne mogućnosti i na specifične nacionalne okolnosti. Stimulans energetskoj tranziciji predstavlja i regionalna saradnja, ali ne kao do sada u trgovini emisiono intenzivnim energentima i proizvodima, već u pružanju novih energetskih usluga i primeni kompatibilnih rešenja u korišćenju OIE, pa čak i u zdravoj konkurenciji.
Pogled ka sredini ovog veka u energetici svakako nameće pitanje čime će region i Republika Srbija zameniti ugalj? Koliko mogu sami obnovljivi izvori energije i šta i u kojoj meri se očekuje od korišćenja vodonika (i u mnogim tehnološkim rešenjima i od amonijaka), a šta od nuklearne energetike sa sve atraktivnijim primenama malih modularnih nuklearnih reaktora (sa snagama i preko nekoliko stotina MW)? Šta nam od ovih tehnologija može biti dostupno?
Finansijski i ekonomski aspekti energetske tranzicije predstavljaju dodatni izazov. Gde pronaći kapital za stimulaciju razvoja optimalnog korišćenja obnovljivih izvora energije i onih subjekata koji dosledno i čvrsto sprovode programe energetske efikasnosti i zaštite životne sredine? Kako obezbediti da domaća energetika ne izgubi korak sa okruženjem? Da li rešenja gde se interveniše u reindustrijalizaciju, ali ciljano u proizvodnju novih tehnologija obnovljivih izvora, daju ekonomske rezultate?
Energetska tranzicija, pored tehnoloških promena, finansijskih i ekonomskih izazova, donosi i značajne promene u socijalnoj sferi. Pojava i rast broja prozjumera u Republici Srbiji kao i nekoliko energetskih zadruga su ohrabrujući znaci na putu demokratizacije energetike. Ali, kako intenzivirati ove procese? Kako da cena energije ostane dostupna građanima i privredi, da se izbegnu zamke vođenja socijalne politike preko energetike? Ima li mesta za domaćinstva i pojedince u kreiranju energetske politike (posebno u domenu toplotne energije)? Ima li energetsko zadrugarstvo u korišćenju biomase budućnost u Srbiji?
Ovo su pitanja koja će, po logici stvari, dominirati u raspravama koje će se voditi na međunarodnom savetovanju ENERGETIKA 2024 i od odgovora na ta pitanja značajno će zavisiti razvoj energetike regiona. Usko polje primene najnovijih tehnologija u Srbiji jesu privatne inicijative i investicije u solarne i vetroelektrane, uz sve rizike primene mehanizma državnih aukcija, dok su ostali sektori privrede, energetske zadruge i domaćinstva manje u fokusu i tako u još težem položaju.
Energetski portal
