
Najveće ostrvo na svetu, Grenland, u poslednje vreme sve češće dolazi u središte pažnje zbog izjava političkih krugova, naročito onih u Sjedinjenim Američkim Državama. Grenland jeste samoupravna autonomna teritorija, ali i deo Kraljevine Danske, što znači da se danska vlada i dalje pita o najvažnijim pitanjima upravljanja i međunarodnih odnosa. Grenland leži na veoma važnoj strateškoj lokaciji – na najkraćem putu od Severne Amerike do Evrope. Osim ka Evropi, to je put i ka Arktiku, i ne čudi da onda privlači pažnju SAD-u. Ipak, Danskoj, čiji je Grenland, SAD su ipak bitan partner kako u trgovinskom smislu, tako i na geopolitičkom planu, što dalje ograničava Dansku kada su u pitanju reakcije na pretenzije novoizabranog američkog predsednika.
Sam geografski položaj Grenlanda u Arktičkom krugu ključan je za razumevanje dugoročnih planova velikih sila. Iako je tri četvrtine ove teritorije pokriveno ledom, Grenland je istorijski vezan za Evropu, ali se danas može posmatrati i kao zasebna celina, posebno imajući u vidu mogućnost iskorišćavanja skrivenih prirodnih bogatstava. Topljenje glečera usled promena klime sve više otvara pristup potencijalno velikim zalihama nafte, gasa i retkih minerala. To, pored očiglednog energetskog značaja, može pružiti i ozbiljnu ekonomsku dobit onoj državi koja se dublje uključi u istraživanja. Pored toga, otapanje arktičkog leda skraćuje pomorske rute između glavnih svetskih tržišta, što donosi nove ekonomske prednosti.
Spominjanje Grenlanda u političkim izjavama takođe može biti vrlo povezano sa pitanjima arktičkih prava i teritorijalnih zahteva. Uz Grenland kao uporište, Danska stiče pravo na deo Arktika, što je među ostalim razlozima važno i za SAD. Na globalnom nivou, Arktik je postao žarište interesa velikih sila upravo zbog ogromnih rezervi prirodnih resursa i strateške lokacije koja omogućava kontrolu nad oblastima.
Pročitajte još:
- Gradiće se podmorska interkonekcija preko Jadranskog mora
- „Gregy“- Ubrzano energetsko povezivanje Grčke i Egipta
- Budućnost tržišta rada – zelena tranzicija u fokusu globalnih promena
Sam Arktik nije vlasništvo nijedne države, ali nekoliko zemalja – SAD (preko Aljaske), Kanada, Rusija, Norveška, Danska (preko Grenlanda) i Island – mogu putem pravila Ujedinjenih nacija konkurisati za proširenje svojih ekonomskih zona. Na osnovu UNCLOS-a (Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora iz 1982. godine), svaka država ima ekskluzivnu ekonomsku zonu (EEZ) do 200 morskih milja (oko 370 kilometara) od obala, gde može isključivo koristiti resurse mora, te proširiti svoj kontinentalni pojas do 350 morskih milja ukoliko dokaže geološku vezu s kopnom. Konvencija takođe definiše teritorijalne vode do 12 nautičkih milja i uspostavlja mehanizme za rešavanje sporova. Ipak, SAD još uvek nisu ratifikovale ovu konvenciju, što dovodi do dodatnih pravnih i političkih tenzija.

Rusija, s druge strane, aktivno nastoji da dokaže kako je dno Severnog ledenog mora nastavak njene sibirske kontinentalne platforme, kako bi prema gore navedenim pravilima ostvarila dodatno pravo na istraživanja. Norveška, Danska i Kanada takođe razvijaju sopstvene strategije za definisanje prava na arktički prostor. Rezultat takvog nadmetanja jeste kompleksna pravna i geopolitička situacija, u kojoj se veliki igrači utrkuju za kontrolu nad resursima i pomorskim rutama.
Sa sve tanjim glečerima, sve je lakši pristup potencijalno bogatim zalihama energenata. Za Sjedinjene Američke Države, zainteresovanost za Grenland može biti dugoročni strateški potez, jer bi obezbedio bolju poziciju u arktičkoj trci i jačanje energetske stabilnosti, kao i veću kontrolu nad važnim pomorskim prolazima.
Energetski portal