Sredinom prošlog veka, većina seoskih domaćinstava imala je omanje stado ovaca, ukupno više od tri miliona. Danas ih je nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija. Problem je što se ovce gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, kažu stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. Bacanje vune je naša loša svakodnevica.
U selu Kozelju, Milodrag Petrović, mašinski inženjer koji je po odlasku u penziju na očevini zapatio stado od 50 ovaca i duplo jaganjaca, kaže da vunu baca.
„Niko neće da otkupi, i ranije je bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta i ne isplati. Pre neku godinu odvezao sam do Uba, gde su je uzimali u zamenu za nešto stočne soli, kad se uzme u obzir i gorivo do tamo, to je neisplativo. Ove godine sam je spakovao džakove, žao mi je da opet bacim, više od 120 kilograma vune“, kaže on.
Bez obzira na okolnosti, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, teškim dva do tri kilograma, leto teško podnele. Stočari koji nisu vični šišanju, za ovčijeg frizera treba da izdvoje 350 dinara po „frizuri“, dok će za kilogram vune, u najboljem slučaju, dobiti 30 dinara.
Zanatlijskih radnji koje su češljale ili drndale vunu za ručne radove, gotovo da nema, jer nema ni tražnje njihovih usluga. U selima su tkalje retkost, a i pletilja je sve manje.
Drndanje vune i druge veštine
Iz više razloga, vunu nije jednostavno ni baciti. Ona jeste laka, ali je otporna, teško gori, pa ipak stočari je pale, zakopavaju, bacaju na javne i divlje deponije. A da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe najmanje 50 godina.
Da li nadležni za stočarstvo, ekoligiju i ekonomiju imaju plan za problem koji traje i raste?
U odgovoru Privredne komore Srbije kažu: „Svi proizvođači su saglasni – da bi opstala proizvodnja vune u Srbiji, neophodna je pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Neophodno je da se napravi strategija.“
Dok se čeka već zakasnela strategija, podsetimo da je srpska vuna u svetu poznata.
Sve do devedesetih godina i sankacija, naša vunarska industrija izvozila je 95 odsto proizvodnje. Zbog te izvozne zavisnosti, moćne firme su brzo propale.
Veliki iskorak u promociji rukotvorina od vune, napravila je 60-tih godina Dobrila Smiljanić, osnivanjem prve ženske zadruge u Sirogojnu, okupivši više od dve hiljade žena koje su godišnje u svet slale 50.000 ručno rađenih džempera i drugog pletiva.
Da očuva tradiciju, od 2005. godine nastoji „Etno mreža“, koja okuplja zanatska udruženja i otkupljuje vunu za ručne radove. Deo tih rukotvorina su i protokolarni pokloni naše države predstavnicima drugih zemalja.
Pročitajte još:
Vapaj za subvencijama
Od više sotina nekad, danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati predionice vune, a postoje samo u Zlatiborskom kraju, Pirotu i Dimitrovgradu. Najveća, „Kosteks DOO“ ima posebnu misiju, jer proizvodi predivo za pirotske ćilime, domaće proizvođače tepiha, ali i vunicu za pletenje, vunene jorgane i jastuke.
Vlasnik Kosteks-a Dragoslav Kostić kaže da kao tekstilni inženjer sa iskustvom dužim od pola veka zna da za održivost vunarske industrije postoji samo jedno rešenje.
„Treba gledati šta rade uspešne zemlje. Vuna je resurs koji nema cenu i svuda ozbiljne države daju subvencije onima koji otkupljuju vunu. To je uvela i Slovenija, i Crna Gora je na tom putu“, dodaje.
Drugog rešenja nema, kaže Kostić, i naglašava da, i kad bi duplirao kapacitete, imao bi kome da izveze prozvode od vune. Naša vuna je najcenjenija za tepihe, pa se najviše izvozi u Indiju i Tursku. On stotinu tona oprane vune, za potrebe predionice, kupuje od najvećeg otkupljivača vune u Srbiji, firme „MM 155“ iz Prnjavora kod Batočine.
U toj firmi sačekala nas je šokantna informacija.
„U sezoni, poslao sam radnike kući, borili smo se sve do sada. Problemi su počeli sa koronom, ali mi smo sve vreme izvozili za Indiju. Međutim, kontejnerski prevoz je toliko poskupeo, dupliran je, izvozili smo preko luka u Solunu i Rijeci i sada ne možemo da izvedemo računicu po kojoj bismo bili u plusu“, kaže Nenad Zečević vlasnik preduzeća „MM 155“.
”Naš partner iz Turske je sam organizvao prevoz, ali ni tamo više ne izvozimo. Za 25 centi, koliko nude po kilogramu, nismo u stanju da organizujemo pripremu vune, platimo radnike i sve ostalo. Rat u Ukrajini je uticao na pad tražnje i cene vune na globalnom tržištu. Izvozili smo ranije i u Nemačku, Francusku i Bugarsku, ali je to stalo, jer svi su sada orijentisani da prvo iskoriste resurse svog stočnog fonda“, objašnjava.
Iako bi i našim poslenicima u priči sa vunom jedino država mogla da pomogne, Zečević sumnja da će se to desiti. Navodi da za potrebe domaćih firmi uvek može da organizuje isporuku desetinu, do sto tona vune, ali veliki izvozni poslovi u ovim uslovima više nisu izvodljivi.
U naredna tri meseca odlučiće šta će sa firmom. Za sada plaća radnike i kada ne rade, kao što je to činio i kada nije sezona.
Dobra i loša statistika
Najbolju cenu vuna je kod nas imala u periodu od 2015. do 2018. godine, kada je dostizala evro po kilogramu. Sasvim zadovoljni zaradom, otkupljivači su je sortirali i izvozili za 1,20 evra.
Međutim, i tada je bacano na stotine tona vune, jer za otkup nije bilo dovoljno kapaciteta. Najgori do sada je bilans iz prošle godine. Poznavaoci procenjuju da je bačeno čak 2.000 tona vune. Upravo toliko je otkupljeno, što se i matematički uklapa, jer se šišanjem 1,7 miliona naših ovaca dobija 4.000 tona vune.
Na to da se 50 odsto vune bacilo, upućuje i podatak da je zbog situacije na tržištu, najveći domaći otkupljivač, iako mu je kapacitet hiljadu, otkupio svega 400 tona vune.
I pre ove situacije, u zapadnim zemljama, ali i komšijskim, vuna je počela da se koristi kao izolacioni materijal u građevini, pelet i organsko đubrivo u povrtarstvu.
Kod nas se u tom pravcu ništa ne preduzima, ili je „pod velom tajne“?
Startna pozicija da se iskoriste blagodeti vune, što se samog resursa tiče, sasvim nam je solidna. Prema podacima Eurostata, po broju ovaca u odnosu na broj stanovnika, među evropskim zemljama smo na 11. mestu, u rangu Nemačke i Švajcarske.
A prema našem popisu, u petnaestak opština više je ovaca nego stanovnika, u Kosjeriću čak duplo više. U Ljigu statistički gledano, svako ima svoju ovcu.
Izgubljeni raboš
U glavnoj ulici u šumadijskoj varošici Belanovici, posebnu čar davale su dve bojadžijske radnje načičkane sveže ofarbanom pređom.
Mnogi đaci iz okolnih sela, osim o zadacima u školi brinuli su i o rabošu, parčetu drveta koje su im mame ili babe tutnule tog jutra u ruku, kako bi posle škole svratili da od majstora uzmu ofarbanu vunu, koju su one pre toga isprele.
Vuna je laka, i nejako dete može da je ponese, bar onu za čarape i džempere. Za ćilime i srdžade nosiće stariji.
U svakom slučaju, raboš se nije smeo izgubiti, jer majstor ofarbano daje samo ako se to drvce uklopi sa većim parčetom, koje je ostalo kod njega.
Zna li Srbija danas gde joj je raboš?
Izvor: RTS
