Zašto osuđujemo brzu modu, a ne brze gedžete?

Fast fashion i brza tehnologija dele istu poslovnu logiku: što brže menjaš proizvod, to više prodaješ. Razlika je samo u tome što je moda tu logiku pretvorila u vidljiv, društveno prihvaćen greh, dok se ista logika kod elektronike sakriva iza reči poput „inovacija“, „unapređenje“ i „nova generacija“.

Brojke to potvrđuju na obe strane. Tekstilna industrija godišnje proizvede oko 92 miliona tona otpada, što je, kako navode analize, ekvivalent jednom kamionu punom odeće koji se istovari na deponiju svake sekunde. Manje od 12 odsto tog tekstila se ikada reciklira, a manje od 1 odsto pretvori nazad u novu odeću.

Elektronski otpad je, po tonaži, manji, ali po štetnosti nimalo bezazleniji. Prema Global E-Waste Monitor izveštaju, u 2022. godini je nastalo preko 62 miliona tona e-otpada, uz jasan trend rasta ka 82 miliona tona do 2030. godine. Od te količine, samo oko 22 odsto se zvanično sakupi i reciklira — ostatak najčešće završi na deponijama, gde teški metali i toksične supstance polako cure u zemljište i podzemne vode.

„Traje 5-10 godina, menjamo ga na 2“

Ono što fast fashion i brze gadgete zaista spaja jeste jaz između toga koliko proizvod može da traje i koliko stvarno traje. Pametni telefoni su tehnički sposobni da rade pet do deset godina, a prosečno se menjaju na svake dve do tri. Kod odeće iz fast fashion lanaca priča je slična — niska cena i namerno slabiji kvalitet znače da komad odeće retko preživi više od nekoliko nošenja pre nego što izgubi oblik ili se pocepa.

Kod telefona, taj jaz se ne dešava slučajno. Istraživanje objavljeno u časopisu Journal of Cleaner Production, sprovedeno na italijanskom tržištu, opisuje konkretne strategije proizvođača koje podstiču kupce da menjaju uređaje pre nego što oni zaista postanu neupotrebljivi — ograničavanje softverskih ažuriranja za starije modele, baterije koje se ne mogu zameniti, delovi koje je teško popraviti, i neprestano lansiranje „novih“ modela sa sitnim razlikama u odnosu na prethodni. To se zove planirano zastarevanje, i francuska organizacija za zaštitu potrošača HOP je zbog te prakse čak tužila Apple.

Ima i dobrih vesti: ista italijanska studija pokazuje da se prosečan ciklus zamene telefona produžio sa 2,4 godine u 2013. na 3,7 godina u 2022, što autori tumače kao rastuću svest potrošača i sve veću potražnju za trajnijim, popravljivijim uređajima.

Proizvodnja jednog telefona, prema procenama, čini 80 do 85 odsto njegovog ukupnog ugljeničnog otiska — i to pre nego što ga uopšte uključimo. Svaki uređaj u sebi nosi desetine elemenata, uključujući retke metale čije vađenje iscrpljuje vodne resurse i zagađuje ekosisteme daleko od naših domova. Kad taj telefon baciš posle dve godine, sve to je „potrošeno“ za samo dve godine korišćenja — dok bi, uz malo drugačiji dizajn i pristup proizvođača, mogao da traje i pet puta duže.

Milena Maglovski